"Kako me je u Sloveniji polovinom devedesetih 'spasila' jedna pesma od Idola": Ivan Stanković u "Saundtreku za moj život"

Među najinteresantnijim i najvećim imenima srpskog advertajzinga je sigurno Ivan Stanković (Beograd, 1955). Jedan od osnivača marketinške agencije „Saatchi & Saatchi“ u Srbiji, dugogodišnji vlasnik reklamne agencije „Communis“, danas je najpoznatiji kao autor i voditelj gledane emisije „Šta sam tebi i ko sam sebi“. Ovo je njegov, malo drugačiji, izbor od tri pesme za „Saundtrek za moj život“:

- Nekad i negde sam pronašao tekst nekog grčkog filozofa koji je postavio teoriju smisla u besmislu i koja mi se čini kao veoma dobra osnova za ovaj tekst o muzici. Polazi se, ukratko, koliko se sećam, od postavke da je sve što čovek radi smisleno. On se hrani da bi dobio energiju za život, pije tečnost da bi se rehidratirao, odmara se da bi imao energiju za dalji život, radi da bi obezbedio egzistenstenciju sa sebe i/ili svoju porodicu itd. Čak je i u vođenju ljubavi osnov smislenost, jer je to način da se produži vrsta.

Ali, postoje i neke druge stvari koju mu potrebne iako su besmislene. Na prvom mestu je umetnost. Umetnost nam nije potrebna za svakodnevni život, ali nam ga dramatično ulepšava, jer bez muzike, pozorišta, knjige, filma.... bilo bi nam dosadnije. To važi i za druženje, blejanje, gluvarenje i stotinu drugih sitnica koje nam čine život. Posebno mesto u tom „besmislu“ čini muzika. Ona je višedimenzionalna - sluša se, gleda i doživljava. Zbog toga je moj odabir tri pesme koje su mi nešto značile sveden na ove tri dimenzije.

Muzika koju sam slušao: Rod Stjuart - „Meggie May“

https://www.youtube.com/watch?v=KbI_awR4CKE

Kao i svi tinejdžeri, poprilično podivljalih hormona, široko otvorenih očiju sam počinjao da koračam kroz svet, otkrivajući to mistično biće zvano žena. Pojma nisam imao ni o čemu, osim da sam razmišljao, maštao i sanjario o tome da ću naći neku koja će zadovoljiti sve moje potrebe i snove. Naravno, istovremeno lupajući o zidove ispaljivanja, nesrećnih zaljubljivanja i neostvarenih želja. I onda se pojavila ova pesma govoreći o nekom mom erotskom snu, idealu sedamnaestogodišnjaka, koji će naći neku „matorku“ i u dobroj kombinaciji - ona zna, ja mogu - ostvariti svoja maštanja. Rod Stjuart mi je, u tom trenutku bio sve što sam ja želeo da budem kad porastem - iskusan šmeker. I bio sam presrećan kada sam ga nedavno, posle više od 50 godina od kada je ova pesma nastala, gledao uživo u Beogradskoj areni. Ostao je i dalje šmeker, doduše malo ofucani, ali nisam ni ja više „rosno cveće“.

Muzika koju sam gledao: Sajmon i Garfankl - „Sound of Silence“

https://www.youtube.com/watch?v=mHf7ezgwryk

Tih ranih sedamdesetih, u Beogradu se pojavio FEST, događaj koji je presudno uticao na formiranje filmskih standarda moje generacije. Za mene je jedan od najznačajnijih filmova bio „Diplomac“, koji mi je otkrio čuveni duo Sajmon i Garfankl i akustičnu muziku. Čitava ta priča o mladom diplomcu koji shvata da se njegovi problemi nisu završili završetkom školovanja (u šta sam ja, kao učenik i student bio ubeđen), nego tek počinju i postaju stvarni bila je ozvučena sjajnim pesmama, od kojih je „Sound of Silence“ stvorio posebnu atmosferu. Ona slika Dastina Hofmana koji leži na dušeku u bazenu, sa pićem u ruci i sluša muziku, postala mi je najbolja ilustracija za merak trenutka i svaki put kada sam u prilici da je rekonstruišem i da pokušam da budem taj kul dasa, to i uradim.

Muzika koju sam doživeo: Idoli - „Devojko mala“

https://www.youtube.com/watch?v=Bmryqb5Oyp0

Sredinom devedesetih, Srbija pod sankcijama (naravno, nepravednim i ničim izazvanim), Slovenija se osamostalila i krenula već ka Evropi. Mi napravili „Saatchi“ u Ljubljani, postali prva multinacionalna agencija u Sloveniji, dobro se integrisali u lokalnu poslovnu zajednicu. Oni prave svoj prvi internacionalni „Zlatni boben“ reklamni festival, koji je kasnije postao „Golden Drum“. Ja gost, govornik, prvi put viđam neke prijatelje iz ranijih vremena i krajeva, malo mi je nelagodno, ne znam kako će me prihvatiti. Sve teče manje više dobro, uveče odlazimo u jedan klub, gde svira bend koji znam od ranije. Nakon par pića, meni u čast počinju „Devojko mala“, verziju od Idola. Po meni, najbeogradskiju pesmu. Nastaje ludilo, svi počinju da igraju, pevaju, grle se... Do kraja večeri smo je čuli desetak puta. Uključujući i puno toga što se danas zove ex yu rok. Muzika čini čuda, vaistinu.

Bonus video: Mik Džeger - Sex, Drugs, and Rock’n’Roll i tako 80 godina