Jedini način da se suočim sa svojim strahovima jeste da o njima snimam filmove. Ja sam filantrop - pružam ljudima ono što oni žele. Ljudi vole da osete užas i strah, zato se uvek postaram da publika pati što više. Ovako je govorio rodonačelnik horora i psihološkog trilera Alfred Hičkok koji je preminuo na današnji dan 1980. godine.
Poznat po tome što se pojavljivao u skoro svakom svom filmu, u gotovo šest decenija dugoj i bogatoj karijeri režirao je više od 50 filmova, od kojih je 16 imalo nominaciju za Oskara.
Premda je Hičkok još za života postao izuzetno popularan, većina kritičara tog vremena nije previše cenila njegov rediteljski rad. „Rebeka“ je jedini njegov film koji je dobio Oskara. Godine 1967. dobio je nagradu „Irvin G. Talberg“ za životno delo, ali nikad lično nije primio Akademijinu nagradu za životno delo.
Hičkok je imao oko 25 godina i status profesionalnog reditelja kada je prvi put probao alkohol i izašao na sastanak sa devojkom. U nekoliko njegovih filmova prikazan je muški lik koji ima poteškoća u odnosu sa svojom majkom. U filmu „Sever-severozapad“ (1959), Rodžer Tornhil (glumi ga Keri Grant) je nedužan čovek kojeg njegova majka ismeva zbog njegove opsesije da ga prate mračni i opasni tipovi koji hoće da ga ubiju.
U „Pticama“ (1963), lik kojeg glumi Rod Tejlor, opet je nedužan muškarac koji otkriva da podivljale ptice napadaju ljude i pritom pokušava da se oslobodi uticaja posesivne majke. Problemi Normana Bejtsa sa majkom su već legendarni. Prema mišljenju kritičara, Hičkokov najličniji filmovi su „Ozloglašena“ (1946) i „Vrtoglavica“; oba o opsesijama i neurozama muškaraca koji manipulišu ženama. S druge strane, često je govorio da je njemu lično najdraži film „Senka sumnje“.
Opsesivno vezan za plavuše
Kao reditelj važio je za pedantnog, uvek besprekorno obučenog čoveka koji je na snimanja dolazio u odelu, s kravatom. Međutim, njegov odnos prema glumcima nije bio tako besprekoran. Jednom prilikom izjavio je da zavidi Voltu Dizniju koji „svoje glavne junake može da zgužva, pocepa“. Njegov citat da nikad nije „rekao da su glumci stoka, nego da ih treba tretirati kao stoku“ ostao je zabeležen kao jedan od najgorih koji je upućen holivudskim zvezdama.
Bio je opsesivno vezan za plavuše koje su tumačile glavne uloge u njegovim filmovima, a da bi iz njih izvukao najuverljivije uloge, imao je običaj da se služi morbidnim trikovima. Dženet Li, koja je igrala u njegovom filmu „Psiho“ doživela je da joj u kadu u kojoj se kupa (u vreme legendarne scene ubistva) ubaci zmiju kako bi što uverljivije vrištala.
Tipi Hedren, zvezda „Ptica“ morala je da preživi napad pravih ptica tokom snimanja, od kojih je jedna za milimetar promašila njeno oko. Mnogo godina kasnije, kada je na zapadu počelo sve glasnije da se priča o uznemiravanju, Hedren je otvoreno progovorila da je samo jedna od glumica kojoj je Hičkok uništio karijeru svojom posesivnošću.
Uticaj porodice i teškog detinjstva
Veoma strogi roditelji Alfreda Hičkoka svojim ponašanjem i neprimerenim kaznama značajno su doprineli tome da filmski genije kasnije postane kralj horora. Opšte je poznato da je svakodnevno morao u stavu mirno da podnosi izveštaj svojoj majci o tome šta je radio od jutra. Ako nešto ne bi bilo po volji njegovoj mami, kažnjavali su ga (između ostalog) beskrajnim stajanjem u ćošku.
Otac, kog je Hičkok opisivao kao nervoznog čoveka, ga je jednom prilikom poslao u policijsku stanicu sa porukom, a kada je načelnik pročitao papirić koji je doneo, zaključao je Alfreda u ćeliju uz upozorenje: „To je ono što se dešava lošim dečacima“. Alfred je tada imao pet godina. Zato nije ni čudo što je jednom prilikom izjavio da mu je detinjstvo bilo izuzetno nesrećno i tužno. Nikada nije uspostavio blizak kontakt sa rođenim bratom i sestrom.
Majstor trilera vešto je pakovao u svoje filmove opsesije, perverzije, patološke porodične odnose, gubljenje identiteta…
Kao i sve poznate zvezde Holivuda, a Hičkok je bio u pravom smislu reči – baš to, ovaj fantastični filmski reditelj imao je dve fobije: od policajaca i od – jaja.
– Moja žena zna da se ja prosto oduzmem kada vidim policajca na ulici. Ne umem ništa da progovorim – rekao je jednom prilikom Hičkok. Zbog toga, navodno, nikad nije imao vozačku dozvolu: čisto da ne bi napravio glupost kada policajac pokuša da ga zaustavi.
– Jaja su grozna stvar. Da li ste videli ikad išta gadnije od razbijanja ljuske jajeta i prolivanja njegove žute tečnosti? Krv je vesela, crvena, žumance je žuto i gadno. Nikada ga nisam probao – priznao je Hičkok.
Hičkok je gledao na filmove kao na „život sa isečenim dosadnim delovima“. Pedesete godine 20. veka ostaće zapamćene kao godine najvećih njegovog uspeha „Nazovi M radi ubistva“, „Drž’te lopova“, „Prozor u dvorište“, „Vrtoglavica“, „Sever – severozapad“ i „Psiho“ nastali su u tom periodu.
Nekoliko njegovih citata ostali su upamćeni u istoriji kinematografije, neki od njih su svakako:
– Ljubav je partija karata, gde svi varaju. Muškarci – da bi dobili, a žene – da ne bi izgubile.
– Ja sam tipski režiser. Da sam napravio „Pepeljugu“, publika bi automatski tražila leš u kauču.
– Dužina filma treba da bude direktno povezana sa izdržljivošću ljudske bešike.
– Čovek ne može da živi samo od ubistava. Potrebna mu je pažnja, odobravanje, podrška, a povremeno i izdašan obrok.
Bonus video: Braća Limijer tvorci prvih filmova
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar