11
Glavni junak jednog od najhvaljenijih ali i najnagrađivanijih srpskih romana u 21. veku - "Ostaci sveta" Martin Inić vraća se kao centralna figura i pripovedač i u novom delu književnika Igora Marojevića "Etno".
Tačno pet godina od izlaska pomenutih „Ostataka sveta“ Marojević je konačno objavio novo delo – „Etno“, i to kao završni deo pentalogije „Etnofikcija“. U „Etnu“, objavljenom u izdanju „Knjige komerc“, narator Martin Inić osobenim pripovedačkim postupkom vodi čitaoca kroz vrtložne spirale istorije i lične nesigurnosti. Paralelno s bolničkom svakodnevicom u Madridu i bračnom krizom sa suprugom, Martin rekonstruiše mračne fragmente 20. veka, poput smrti dizajnera i krojača SS uniformi Huga Bosa, ili sadističkih eksperimenata na zatvorenicima logora Dahau koje sprovodi nacistički lekar Zigmund Rašer…
Pisac Igor Marojević je u jednom od ranijih razgovora za Nova.rs priznao da su mu „Ostaci sveta“ postavili visoke standarde, ali da „Etno“ nosi specifičnu težinu zbog čega nije žurio s novim romanom. A sada, nakon izlaska „Etna“, književnik za Nova.rs kaže:
– Pošto su priznanjima za „Ostatke sveta“ drugi možda stvorili veća očekivanja od mog sledećeg romana, trudio sam se da to imam u vidu kako ne bih prebacivao suvišnu odgovornost na sebe. Naravno da iole ozbiljno pisanje nosi odgovornost, ali smatram da tu autor ne treba previše da razmišlja o tuđim očekivanjima. Tako da veliko međuvreme od pet godina od jednog do drugog romana nije toliko zbog sličnih obzira nego zbog drugih razloga. Naime, dok sam pisao odnosno završavao zbirke priča, eseja i drama koji su izašli između 2021. i 2023. („Sve za lepotu“, „Granična stanja“, „Nomadi“ i „Preteče“, prim.aut.) pasivno sam mislio i tek beležio ideje za „Etno“. Kad sam se lišio drugih projekata, krajem 2023, posvetio sam se aktivnom pisanju novog romana, tako kažem iako smatram da i promišljanje teksta spada u njegovo pisanje – objašnjava pisac.
Upitan da približi novi roman čitaocima Igor Marojević nudi dva odgovora – jedan za širu publiku, a drugi za poznavaoce njegovog opusa:
– U prvom slučaju, „Etno“ je roman pre svega o Martinu Iniću, mladiću koji na prelazu vekova leži u madridskoj bolnici, ima nesuglasice sa suprugom Alisijom Gomes Gomes i trvenja sa svojim lekarom Martinesom, koji je biseksualan i povremeno mu se udvara. S druge strane, pošto se, kao i svako ko iz uobičajenog života u velikom gradu dospe u bolnicu, odjednom ogrće beskrajem vremena a njegova svakidašnjica dospeva iz pete brzine u prvu, Martin sebi nameće čak i teme o kojima će razmišljati tokom boravka na odeljenju pulmologije. Tako se otvara prostor za istoriografski deo narativa, vezan za tri zajednice na koje je sticajem okolnosti upućen – matičnu srpsku i susedske, ali i špansku i nemačku. Možda je zanimljivo da koliko od poseta njegove supruge i ishoda komunikacije s Martinesom, završnica romana jednako zavisi i od misli glavnog junaka.
A kad već pominje poznavaoce njegovog rada naglašava da „Etno“ spada u ciklus „Etnofikcija“, koji još čine romani „Šnit“, „Žega“, „Majčina ruka“ i „Ostaci sveta“.
– Kao i u njima, i ovde se govori o aporijama multikulturalizma u srpskoj i susedskoj, hispanskoj i nemačkoj zajednici ili između njih, sve to duž 20. veka. To bi bilo objašnjenje pojma Etno u reči Etnofikcija. Fikcija se pak naglašava pristupom u kom je autoru dozvoljeno izrazito intervenisanje u odnosu na činjenice iz potvrđene istoriografije. Na primer, Zigmund Rašer jeste u logoru Dahau pretežno na slovenskim zatočenicima eksperimentisao da utvrdi koliko dugo čovek može da ostane bez vazduha ili na kojoj temperaturi se smrzava ali njegov glavni pacijent u romanu, Zemunac Novak Maričić, potiče iz „Šnita“. Ili, Hugo Bos jeste šio nacionalsocijalističke uniforme, ali ne i ustaške i one frankističkih dobrovoljaca u Rusiji 1941, osim u „Šnitu“ i „Etnu“. Poznavaocima prethodnih romana iz „Etnofikcije“ moj novi roman će omogućiti da saznaju ishod života junaka tih ranijih narativa, a što se mojih novih čitalaca tiče, ako ih bude, neće im smetati što ne poznaju celokupan kontekst jer je „Etno“ pisan pre svega kao samostalna prozna celina – zaključuje Igor Marojević.
