Igor Marojević: Studenti su pokazali da poznaju Ustav, vladajuću koaliciju ali i opoziciju, voleo bih da naprave izbornu listu ili stanu iza neke

Jedna Maša iz Risna plaši se da njenog budućeg supruga Beograd, taj dvomilionski grad nije iskvario previše... Da li je taj strah jedne junakinje iz romana "Tuđine" Igora Marojevića opravdan ili ne, kakva je bila, a kakva postala naša jedina metropola, koje je sve transformacije pretpeo od devedesetih naovamo Beograd, i koliko je turbulencija bilo u životima njegovih žitelja, ali i svih onih došljaka u prestonicu najočitije je kad "savladate" obimno izdanje naslovljeno "Beogradsko petoknjižje".

Posle dvadesetak naslova, prevedenih na više od 15 jezika, i brojnih nagrada jedan od najcenjenijih savremenih književnika u nas Igor Marojević podvukao je crtu i odlučio da čitalačkoj publici ponudi delić svog bogatog opusa u konačnim verzijama. A zajedničko vezivno tkivo svih tih dela jeste - Beograd.

U okviru biblioteke "Izabrana dela" izdavačke kuće "Knjiga komerc" objavljeno je nedavno "Beogradsko petoknjižje" Igora Marojevića. Sastavljeno od dva toma, ovo petoknjižje čitaocima daruje čak pet dela. U prvom tomu to su romani "24 zida", "Tuđine" i "Parter", a u drugom - zbirka "Beograđanke", kao i "Roman o pijanstvima".

Upitan zašto mu je bilo važno da izabrana dela, sastavljena od četiri romana i jedne zbirke priča, u kojima je, među živopisnim junacima, i Beograd, sabere na jednom mestu književnik Igor Marojević u razgovoru za Nova.rs objašnjava da je za tim posegao "najpre, iz poetičkih razloga":

- Savremeni beogradski narativi pisani su u maniru krtog realizma, kako je deo moje poetike nazvala jedna naša kritičarka. Kada bude objavljena i "Etnofikcija", koja za sada obuhvata romane "Šnit", "Žega", "Majčina ruka" i "Ostaci sveta", biće jasnija razlika poetike preoblikovanog realizma u mojim narativima iz savremenosti u odnosu na etnofikciju kojoj podvrgavam tretman istorije.

"Beogradsko petoknjižje" mi je bilo važno u ovoj formi i da bih iščistio pojedine narative od rečenica i pasusa koji se ponavljaju u drugim narativima, a gdegde je bilo i toga. Na kraju, ako je samo delimično tačna opaska izdavača da je ova pentalogija jedan od boljih načina da se sagledaju mutacije Beograda s kraja 20. i početka 21. veka pa i da se, kako sugerišete, on može pojmiti kao jedan od junaka petoknjižja, teško da sam imao drugog izbora do li da ga objavim.

"Slučajno sam počeo da pišem". Tim rečima otvarate prvi roman "24 zida", ujedno i "Beogradsko petoknjižje". Da li je ova rečenica "primenjiva" i na Igora Marojevića?

- Devedesete su bile gadne u saznajnom smislu: s obzirom na ekstremni društveno-politički kontekst, brojni ljudi su redovno upadali u neregularne okolnosti na koje nisu imali odgovor jer ih nisu poznavali. Kad mi je pisanje ublažilo i donekle protumačilo jednu od takvih okolnosti, shvatio sam da ću se baviti njime, makar samo zbog toga, makar ne mogao nigde da objavim ono što pišem niti i dinara da zaradim pisanjem. Šta da se radi, ispalo je mnogo bolje nego što sam se nadao.

U "24 zida", prvom srpskom romanu o sidi, brutalno secirate Beograd devedesetih, onaj na lošem glasu, ali suočavate čitaoce i s onim nepoznatim Beogradom u kom žive osobe koji se bore protiv opake bolesti. I sve to kroz prizmu zdravog mladića koji pokušava da nađe mesto u tom beznađu, a opet uspeva u sebi da sačuva nežnost i hrabar je i da rizikuje život zarad ljubavi. Deluje nestvarno, pa postoje li takve ličnosti?

- Devedesetih sam lično poznavao takvog muškarca, u međuvremenu je otvrdnuo i samim tim izdao sebe. Ali da nije ogrubeo, pošto je bio mnogo osetljiv, danas verovatno ne bi bio među živima. Na Balkanu pa ni u Beogradu nije lako biti ne samo žena, što je već samo po sebi razumljivo, nego ni muškarac s obzirom na gotovo posvemašnji neformalni imperativ "Čiji je veći!?" Pa ipak, ličnosti poput glavnog junaka "24 zida" moraju uvek postojati jer bi sve bilo besmisleno da ne postoje, a nije baš sve besmisleno, mada mnogo toga jeste.

"Više nigde nisam imao mira", kazuje glavni junak drugog romana - "Tuđine". I, zaista, kao da ga je sve snašlo. Očevo samoubistvo, pa devojke, te mrak, naizgled, čarobne Boke, pa crnogorskih gudura, gubitak deteta, bombardovanje, sankcije, tmurni Beograd... Kako preživeti sve to da bi se - otvorio put?

- I u slučaju Ratomira Jaukovića, kako se zove glavni junak "Tuđina", i inače, splet teških okolnosti može se prevazići posredstvom strpljenja - koje je, montenjovski rečeno, jedina mudrost - gledanja na dugi rok i zanemarivanja kratkoročne perspektive, strogog izbora sagovornika i hrane za glavu, ignorisanja čaršijskih budalaština i medijskih viškova.

Kad isti taj junak "Tuđina", inače Crnogorac, prvi put kroči na tlo Beograda kazuje: "Osetio sam se kao kod kuće". Da li ste i vi imali takav osećaj došavši prvi put u Beograd?

- S jedne strane jesam jer su darkeri i okasneli neoromantičari polovinom osamdesetih po pravilu rado primali u društvo došljake sličnog poetičkog senzibiliteta koji je otkrivan odevanjem i određenim mestima za izlazak. I uopšte cela ta alternativna ekipa bila je otvorena. Sećam se kako sam tih godina upoznao Koju, pokojnog Čarlija Milašinovića, pokojnog Boru Miljkovića (Toni Montano, prim.aut.), pokojnog Mališu iz benda "NBG"… Nije za ta poznanstva bilo većeg povoda nego što je sličan autfit, ili slična reakcija na jednu te istu pesmu puštenu, recimo, u klubu "Akademija". S te strane mi osamdesete zaista dođu kao izgubljeni Kosovski boj urbanog Beograda. S druge strane, u nekim drugim krugovima kao da je bila mana što neko nije rođen u Beogradu. Ali takvo raspoloženje nije dugo trajalo, pa naravno da nije, s obzirom na početak međunacionalnih gloženja i ratova.

Većina vaših junaka, možda ponajpre Luka u "Parteru" pripadaju izgubljenoj generaciji, rođenoj u, naizgled, srećno vreme, a stasaloj u ratnom vihoru i nemilom dobu na ovom prostoru s kraja 20. i početka 21. veka. Koliko je, onda, tačan iskaz jednog od njih kako bi bio željan da "što bezbolnije i što više po strani otrpi bačenost u život"?

- Meni se čini da je prilično tačan, ali i da tako nešto nije ni malo tražiti. To je, otprilike, pozicija kakvu sam zastupao u odgovoru na vaše pitanje "kako preživeti sve to da bi se otvorio put"? Jeste nezgodno pripadati izgubljenoj generaciji, ali verujem u zdravi, nesolipsistički, individualizam kao u poslednju branu.

U zbirci "Beograđanke" junakinje priča su, uglavnom, suočene s životnim nedaćama. Bivaju izložene vršnjačkom, porodičnom nasilju, onom na poslu, maltretmanu od strane muškaraca, pa ne čudi kad jedna od njih kaže: "Život žene počinje tek kada digne ruke od muškaraca". Vidite li, zaista, Beograđanke kao nesrećne?

- Meni se čini da, manje-više, svaka treća pripovest iz te zbirke nosi neku vrstu organskog hepienda. S obzirom na to šta je sve poslednjih decenija naš glavni grad pretrpeo a sa njim i njegove žiteljke, pa i na njihove zasebne muke kakve spominjete u pitanju, ukoliko bi svaka treća naša sugrađanka bila srećna, i ja bih time bio srećan, ne bi to bilo baš malo.

Kroz težak, no i duhovit "Roman o pijanstvima" "čuju se" rečenice kako "alkoholičari imaju dosta razumevanja za sebe" ili su "nepouzdane osobe koje će izdati čak i alkohol"...

- Ako se ikome obraća osim poslovičnim individualcima, "Roman o pijanstvima" se obraća pre svega jedinkama koje pate od fenomena prve čaše odnosno onima kojima je, iz sasvim druge poslovice, jedna čaša taman, dve su im previše a tri premalo.

"Rodni grad mi je iz Berlina počinjao da liči na komforan grob u koji osoba legne još za života, s nadom da će umreti što kasnije", utiska je jedna vaša Beograđanka. Kao nekom ko s distance, iz Barselone može da posmatra Beograd, delite li ovaj sud?

- Meni je ta rečenica pala na pamet upravo u Barseloni. Tako mi se u poslednjem boravku u glavnom katalonskom gradu ocrtalo da je, nedavno privukavši migrante i bolje stojeće Ruse i Ukrajince, a zatim, logikom masovnog priliva, i druge strance, između ostalog Anglosaksonce, Beograd postao ono što je bila Budimpešta s kraja 20. i početka 21. veka: turistički - i ne samo turistički - atraktivna metropola Istočne Evrope. Isto tako, u Beogradu mi distanca omogućuje da sagledam neke aspekte Barselone, Crne Gore i Bačke. Gledam da pišem o onome što poznajem ali i prema čemu, u isti mah, mogu da uspostavim distancu. I prvo i drugo, na različite načine, može da pomogne verodostojnosti.

Ovaj žilavi i na skoro sve spreman narod ostaće isti onakav kakav je oduvek, pišete u jednoj priči, a u jednom od romana kako ovde "većina ljudi ne misli". No, ispostavilo se proteklih meseci da neki misle i nisu baš na sve spremni. Mislim na studente, a i sve one građane, među njima i kulturne radnike koji su im se pridružili na ulicama Beograda, Novog Sada, Niša... Smatrate li da će ovaj bunt imati pozitivno ishodište i da li je ovom narodu, konačno, svega preko glave nakon 12 godina vladavine praktično jednog čoveka?

- Ma čujte, "Beogradsko petoknjižje" ne samo da je krivo što nije anticipiralo aktuelne proteste nego i što do njih nije ranije došlo. Ozbiljno, kad se književno delo čita doslovnim tumačenjem zasebnog iskaza njegovog lika ili pripovedača a onda to uporedi sa društvenom zbiljom, može se doći do raznih nesuvislih zaključaka.
Ne mislim da smo došli dotle da ovom narodu bude preko glave trenutne vlasti. Možda sam doduše nešto propustio, u poslednje vreme nisam bio u Srbiji. No, mislim da su studenti protestima pokazali da dobro poznaju Ustav, vladajuću koaliciju ali i opoziciju. Voleo bih da u tom duhu, kad im budu ispunjeni svi zahtevi, naprave izbornu listu ili stanu iza neke od njih. To bi možda bio način za kratkoročno i srednjeročno svrgavanje vladajuće koalicije u tri najveća grada u Srbiji. Ne bih dugoročno prognozirao, ta optika je ovde odvajkada najugroženija.

I sami ste se bavili novinarstvom, što provejava kroz dela u "Beogradskom petoknjižju“. A kako vam novinarstvo, i mediji uopšte, danas deluju? I da se pozovem na brigu jednog "uglađenog urednika ekonomije" i pitam - Može li se uistinu živeti od pisanja?

- Novinarstvo i mediji u Srbiji su jezivo podeljeni s obzirom na to da li zastupaju vlast ili opoziciju. Mislim da je devedesetih, i samim početkom 21. veka - onda kad sam se bavio novinarstvom - u medijima bilo mnogo više i mesta i sluha i za opoziciono mišljenje i za nijanse. A da li se može živeti od pisanja? Evo ja se poslednjih šest-sedam godina pretežno bavim time a nisam primetio da sam umro.

Iako ste još uvek aktuelni laureat Vitalove nagrade za zbirku novela "Granična stanja", prošlo je pet godina od izlaska vašeg poslednjeg, hvaljenog i nagrađivanog romana "Ostaci sveta". Da li je vreme za novi roman?

- U jednu ruku, "Ostaci sveta" mi, neskromno rečeno, jesu postavili visoke standarde. S druge strane "Etno" i kao završno štivo "Etnofikcije" ima posebnu težinu, pa nisam ni stoga žurio s novim romanom. Središnja epizoda govori o lekaru Zigmundu Rašeru koji je na pretežno slovenskim zatvorenicima u Dahauu eksperimentisao kako bi saznao usled koliko niske temperature tela čovek umire, kako ga je najlakše zagrejati, koliko dugo može da živi bez vazduha… Planiram da uskoro posetim rečeni logor za terenski deo istraživanja, a mislim da će knjiga izaći početkom jeseni.

Bonus video: Najveća kolekcija knjiga u Beogradu