Metamorfoza i tela i zemlje su teme savremene umetnosti — i svakako su se odrazile na glavnoj izložbi 59. Venecijanskog bijenala, „Mleko snova“, kustosice Sesilije Alemani. Nacionalni paviljoni ove godine odražavaju neke od istih divnih koncepata i istorije, zadubljujući se u mogućnosti našeg sveta i nas samih prateći globalnu pandemiju i usred rastućih klimatskih katastrofa.
Mnogi umetnici koji su ove godine izlagali u nacionalnim paviljonima – bez obzira da li su reagovali na pandemiju ili ne – nastojali su da stvore izrazito telesna iskustva za publiku koja je davala prednost osećanju nad vidom. Nekoliko umetnika je nastojalo da ponovo osmisli naš odnos sa ekranom, dok su drugi kreirali robusne prezentacije keramike i tekstila, gurajući u prvi plan skulpturu i umetnost instalacije. Evo 10 zanimljivijih i očaravajućih paviljona širom Arsenala, Đardinija i off lokacija na Bijenalu ove godine, po preporuci sajta „Artsy“.
Singapur
Šubigi Rao, “Pulp III: A Short Biography of the Banished Book”
Selekcija: Ute Meta Bauer
Šubigi Rao je znala da bi bilo nemoguće prevesti njenu desetogodišnju istoriju istraživanja u izložbeni prostor za Venecijansko bijenale. Umesto da razmišlja o širini posla i o tome koliko toga se ne može sresti ili doživeti, Rao je pristupila radu imajući na umu potrebe tela. Izložbeni prostor, koji je dizajnirala arhitekta Laura Mioto, posebno je dizajniran za članove publike da se kreću kroz praksu Rao u stvaranju umetnosti i pisanju, bez osećaja preopterećenosti.
Postoje velike zavese koje se prekrivaju i okružuju izložbeni prostor; kroz kule od tkanine je središte gde publika može sedeti i baviti se publikacijom Pulp III (2022). Iza ugla posetioci mogu da dožive odgovarajući film, Talking Leaves (2022). Pažnja na izgled je deo instalacije jer je Rao želela da publika fizički oseti istraživanje pre nego što se intelektualno angažuje.
Mađarska
Žófia Kereštes, “After Dreams: I Dare to Defy the Damage”
Selekcija: Mónika Zsikla
Stakleni mozaici pastelnih boja Žofije Kereštes plene poglede publike svojim sjajem i lukovičastim oblicima. Njene skulpture rezonuju sa fizičkom delatnošću radova uključenih na Bijenale ove godine. Čudesna paleta boja i valoviti oblici razoružavaju publiku, dok prikrivaju ozbiljan psihološki bol koji inspiriše rad: naš kolektivni sve veći strah od toga da postanemo svoje virtuelno ja.
Ovaj strah od gubitka tela manifestuje se kao snažan fizički rad koji se suočava sa našim telima. Keređtes pronalazi inspiraciju kroz ovu sve veću virtuelnu krizu identiteta – ono što ona opisuje kao „naši identiteti koji postaju zatočeni virtuelnim svetom društvenih medija“. Ona se suprotstavlja ovom gubitku sebe tako što zamišlja novi osećaj fizičkog tela – koji je bukvalno izoštren na ivicama u njenom radu.
SAD
Simon Li, “Sovereignty”
Selekcija: Eva Respini
Zapanjujuće monumentalne skulpture Simone Li ponovo otkrivaju živote i izgubljene istorije crnkinja širom dijaspore. Li je bila dobitnica Zlatnog lava za najbolje učešće na centralnoj izložbi Bijenala, „Mleko snova“, koja je uključivala njenu bronzanu skulpturu (2019).
Američki paviljon, koji je organizovala ICA Boston, stigao je sa velikom pompom jer je Li bila prva crnkinja koja je predstavljala Sjedinjene Države na Venecijanskom bijenalu. Ta istorija oblikuje teme paviljona dok Li propituje istorijsko odsustvo i brisanje crnih žena iz istaknutih belih institucija za skulpture, kao i simpozijum koji će se održati u paviljonu u oktobru. Simpozijum, koji je deo komisije paviljona, ugostiće istaknute crne naučnice i umetnice koje će se baviti, kako je kustos Eva Respini, opisala kao „odbeglu potragu za suverenitetom crnih žena“.
Srbija
Vladimir Nikolić, “Hod sa vodom”
Selekcija: Biljana Ćirić
Posle dve godine angažovanja na ekranu ispunjenom pandemijom, video umetnost je imala mnogo da pokaže na Bijenalu. U „Hodu sa vodom“ Vladimir Nikolić na upečatljiv način postavlja dva velika ekrana kako bi ispitao naš odnos sa vidikovcem i vodom. Kustos Biljana Ćirić navela je knjigu naučnice Done Haravej iz 2016. “Ostati sa nevoljom”, knjigu o klimatskom kolapsu, kao jednu od inspiracija iza izložbe i naslova. „Hod sa vodom“ se tako suptilno bori sa feminističkim i autohtonim znanjem o stvaranju složenijeg načina života sa svetom koji čuva njegovu i našu budućnost.
Instalacija ima dve jednostavne, ali ubedljive instalacije ekrana. Prvi je 14 stopa visok vertikalni ekran bazena od 800 metara sa plivačkim krugovima umetnika. Kompozicija preuveličava naš odnos sa beskonačnim vertikalnim skrolovanjem koje izvodimo na našim telefonima. Ova spektakularna tačka gledišta naglašava našu potrebu da razvijemo nove načine gledanja na našu okolinu kroz medije.
Drugi ekran u paviljonu je širok nekoliko metara i ima horizont okeana. Ovaj snimak vode snimljen je pomoću tri kamere i ne sadrži digitalnu manipulaciju. Kako je opisala Ćirić, „Horizont govori o sve većoj Nikolićevoj zabrinutosti oko gubitka vode i ekoloških lokacija usled klimatskog kolapsa“. Ove velike video instalacije vode dokumentuju ove naizgled bezazlene poglede za buduću generaciju.
Južna Koreja
Junčul Kim, “Gire”
Selekcija: Jung-čul Li
Čudesna mašinska instalacija Junčula Kima postavlja telo na putu između kosmosa, biologije i tehnologije. „Gire“ predstavlja pet velikih kinetičkih skulptura i istoimeni zidni crtež specifičnog za lokaciju. Kim je želeo da iskoristi moć kosmosa u opipljive artefakte sa kojima zaista možemo da komuniciramo, jer niko od nas ne može da dodirne ili da se kreće kroz sunce, na primer. Rad uzima monumentalna čuda poput sunca i univerzuma i kanališe ih u zamršeni zidni crtež, poetske tekstove i dinamične skulpture za našu potrošnju.
Kinetičke skulpture variraju u svom mediju. Naravno, središnji deo „Gire-a” je Kimova Chroma V (2022), pulsirajući komad širine 50 metara sastavljen od različitih ekrana i naočara koji se pokreću signalima koje prima skulptura njegovog brata, Argos-The Svollen Suns (2022) . Argos sadrži nekoliko stotina staklenih cevi koje bljeskaju kada se otkrije mion — subatomska čestica koja je nevidljiva golim okom.
Letonija
Skuja Braden (Ingūna Skuja and Melisa Brejden), “Selling Water by the River”
Selekcija: Andra Silapētere and Solvita Krese
Umetnički duo Inguna Skuja i Melisa Brejden, koji posluju pod imenom Skuja Braden, kreiraju keramičku zabavnu kuću koja predstavlja dom umetnika. Za razliku od „Vomanhouse“ (1972), čiji su kustosi Džudi Čikago i Mirijam Šapiro, improvizovana kuća u letonskom paviljonu ima krevet, toalet, kuhinju i još mnogo toga. Instalacija sadrži obimne „autobiografske i geografske delove koji koriste politiku doma da se bore sa većim temama ugnjetavanja u Istočnoj Evropi kroz feminističko sočivo“, kako je Artsiju opisala kustos Solvita Krese.
Prva jasna indikacija za ovo postoji sa vazom na kojoj je prikazano lice Vladimira Putina. Lice je prikladno na podu, sa strane, odvojeno od druge složeno livene keramike na stolu koja poprima oblik tradicionalne letonske narodne umetnosti. Komad prethodi invaziji Rusije na Ukrajinu 24. februara i komentariše rusku imperijalnu istoriju protiv manjih istočnoevropskih zemalja, tokom i nakon raspada Sovjetskog Saveza.
Zimbabve
“I Did Not Leave a Sign”
Selekcija: Fadzai Veronica Muchemwa
Ova grupna izložba umetnika u nastajanju ima ogroman uticaj na sferu umetnosti zasnovane na tekstilu. „Nisam ostavio znak“ je neverovatno taktilna, sa delima Volena Mapondere, Ronalda Mučatute, Kresija Mukvažija i Terensa Musekive. Mapondera—koji je predstavljen u The Artsi Vanguard 2021— koristi dostupne svakodnevne materijale poput kartona i papira za stvaranje upečatljivih apstraktnih skulptura koje dočaravaju, a ne predstavljaju svakodnevni život u Zimbabveu. U seriji Mučatutinih pomno nacrtanih otisaka, ruke i drugi delovi tela sa utrobom su nacrtani i pomereni da bi se stvorio mozaik Crnog tela, a ne njegov pojedinačni prikaz.
Nemačka
Maria Eichhorn, “Places of Remembrance and Resistance”
Selekcija: Yilmaz Dziewior
Maria Eichorn donosi smelu, minimalističku instalaciju koja je izgrađena oko teških istraživanja. Nemački paviljon na prvi pogled izgleda prazan, sa velikim delom njegovih arhitektonskih kostiju izloženih i istrgnutih za gledaoce. To je instalacija o uništavanju prostora.
Ovo je paviljon koji ima koristi od pažljivog pregleda, posebno arhitekture i skoro nevidljivog teksta na zidu. Tekst na zidu otkriva predlog da se paviljon ustupi ili da se otkrije mračnija istorija o izgradnji i proširenju nemačkog paviljona. Izlaganje kostiju paviljona nije nasumično, već je u stvari umetnik izložio dodatke i proširenja napravljene na paviljonu tokom nacističkog režima, što je jedno uznemirujuće otkriće otkriveno.
Grčka
Loukia Alavanou, “Oedipus in Search of Colonus”
Selekcija: Hajnc Peter Sverfel
U možda najintimnijem paviljonu, Lukija Alavanu prikazuje stimulativni kratki film virtuelne stvarnosti (VR) “Edip u potrazi za kolonom” (2022). Film je labava adaptacija klasične grčke antičke drame Antigona i u njoj glume učesnici iz romske zajednice. Kustos Hajnc Peter Šverfel istakao je njihov interes da žele „da se bave političkim komentarima o kapitalizmu, migracijama i raseljavanju bez potrebe da se bave savremenim vestima“.
Alavanu ubedljivo ispituje ove političke narative kroz sociokulturne alegorije u klasičnim grčkim tekstovima. Film je snimljen kao klasična farsa, gde reditelj i učesnici ne pokušavaju da prikriju svoje neiskustvo glumom. Štaviše, upotreba VR-a je izuzetno efikasna u omogućavanju publici da uroni u ovaj svet, a da se ne oseća kao uljez, kao što tradicionalno iskustvo sa ekranom 1:1 prenosi.
Velika Britanija
Sonia Boyce, “Feeling Her Way”
Selekcija: Emma Ridgway
Da li glas ima identitet? Paviljon Sonje Bojs koji bode oči i zvučno je bogat, nagrađen Zlatnim lavom, radi kroz slojeve vokalizma kako bi mapirao uticaj crnkinje u britanskoj muzičkoj produkciji. Radeći sa četiri vokala, Poppi Ajudha, Jackui Dankvorth, Sofia Jernberg, Tanita Tikaram, zajedno sa kompozitorom Erollin Valen, Bojs predstavlja instalaciju koja se proširuje na njeno delo Devotional Collection (1999-danas), koja sadrži preko 20 godina istraživanja kroz tri veka koja odaje počast crnim britanskim muzičarkama. Devotional Collection i slojevita instalacija koriste vinil ploče, CD-ove, postere, slike, tikete i još mnogo toga, postavljene uz zadivljujuću zlatnu tapetu i postolja, kako bi kreirali oltare posvećenosti.
Bonus video – Luna park: Sanjari u Resavskoj 40b
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar