"Političari, zapravo, ne rade ništa. A kad nevaljalci i neznalice dođu na vlast, poštenje izgubi svaku cenu"

Nedavno su u izdanju čačanske kuće "Gradac K" objavljena tri dragocena dela. Iako nije posredi njihovo originalno objavljivanje, neke od ovih knjiga su, posle nekoliko decenija, ponovo pred čitalačkom publikom.

A ta tri dela, koje je objavio "Gradac K", su: "Političke i druge napomene" Frančeska Gvičardinija, "Hrastovi koji obaraju; Razgovori sa De Golom" Andrea Malroa i "Kanibalska kuhinja" Rolanda Topora.

I, naravno, nisu ove knjige ponovo pred nama bez razloga. Jer, sve ono što se u njima može otkriti tako odzvanja i u sadašnjem trenutku. Neke od rečenica kao da su ispisane danas...

Andrić i Gvičardini

Frančesko Gvičardini (1483-1540) bio je jedan od najvećih pisaca italijanske renesanse, koji je sačinio "Istoriju Italije" u čak 20 knjiga i "Istoriju Firence". Bio je, ne samo pisac, već i državnik i istoričar koji je živeo u Firenci, gde je jedno vreme bio i savetnik Medičijevih.

Zanimljivo je da se prevođenja Gvičardinija na srpski poduhvatio niko drugi do naš nobelovac Ivo Andrić. I pred čitalačkom publikom je, posle mnogo godina, zahvaljujući "Gradcu", delo "Političke i druge napomene" koje je preveo Andrić. Svojevemeno je profesor Nikša Stipčević ustvrdio kako je Frančesko Gvičardini relativno dugo bio Andrićev duhovni drug. Naglasio je i kako se Andrić svrstava među one naše pisce koji su vrsno poznavali italijansku kulturu i osnovni njen jezik, toskansko-italijanski.

U uvodniku dela "Političke i druge napomene" Ivo Andrić upozorava da "knjižica sadrži dve vrste maksima i uputstava":

"Jedna su opšta, od večite i posvudašnje vrednosti i sačinjavaju deo onog opšteg blaga mudrosti koje se prenosi sa kolena na koleno, iz veka u vek, i zemlje u zemlju. Druga su naročita, svojstvena samo zemlji u kojoj su nikla. Prva mogu poslužiti kao pravilo i podsetnik svakome, a druga samo kao slika jednog nesrećnog vremena i dotrajalog društva, samo kao opomena kako ne treba živeti i raditi".

Kad već Andrić, uvodeći čitaoca u delo, pominje opomenu, na to se nadovezuje misao Gvičardinija u knjizi koji ukazuje da imati vlast nad ljudima - znači mnogo:

"Ko zna dobro da upotrebi vlast, može učiniti da ga se ljudi boje, smatrajući ga jačim nego što jeste; jer ne znajući dokle ide tvoja sila, podanik je prisiljen da se pokori pre nego što oproba da li ti možeš, ili ne možeš, da izvršiš ono čime pretiš".

Upozorava italijanski pisac i državnik i da kad god od vladaoca, kog si doveo na vlast ili mu pomogao da do nje dođe, zatražiš da upravlja po tvojoj volji ili ti učini nešto što znači krnjenje njegove vlasti - ti već potireš uslugu koju su mu učinio, jer "hoćeš da mu u celosti ili delimično oduzmeš vršenje vlasti do koje si mu pomogao da dođe".

Frančesko Gvičardini tvrdi i da ništa u ovom zemaljskom životu nije slavnije ni dostojnije ljudskih želja do "videti svoga neprijatelja oborenog na zemlju i ostavljenog tebi na milost i nemilost":

"A dvostruku slavu stiče onaj ko je dobro upotrebljava, to jest ko se služi blagošću i kome je dovoljno da je pobedio".

Osvrće se Gvičardini i na vlast tiranina i savetuje kako se u takvoj situaciji ophoditi:

"Pod vladom tiranina, bolje je biti mu prijatelj u ograničenoj meri nego biti s njim prisno vezan; jer ćeš tako, ako si uvažavan, uživati i ti blagodeti njegove moći, često i više nego oni koji su mu bliži, a u slučaju njegove propasti imaš izgleda da se spaseš".

Progovara Gvičardini i o svim posledicama lošeg vladanja:

"Kad bi se šteta koja proizilazi iz rđavog upravljanja dala sagledati sve do u pojedinosti, onaj koji ne ume da vlada starao bi se da nauči ili bi dragovoljno pustio da nad njim vlada onaj ko zna bolje; ali je nevolja u tome što ljudi, a naročito narodne mase, zbog svoga neznanja, ne uviđaju razlog nereda i ne pripisuju ih pogreškama koje su ih izazvale. I tako, ne uviđajući kolikim zlom rađa kad čovek živi pod vlašću onih koji ne umeju da vladaju, ostaju uporno pri svojoj grešci, tj. ili se sami laćaju posla koji ne znaju ili puštaju da im neznalice vladaju. A iz toga se rađa često propast država".

Frančesko Gvičardini iznosi u delu "Političke i druge napomene" i sud o onom što se desi kada državničku moć dobije osoba koja nema dovoljno znanja:

"Kad nevaljalci i neznalice dođu na vlast, ne treba se čuditi da vrlina i poštenje izgube svaku cenu, jer prvi ih mrze, a drugi ih ne poznaju".

Malro i De Gol

Pred čitaocima je i knjiga "Hrastovi koji obaraju; Razgovori sa De Golom" Andrea Malroa. Sa generalom Šarlom de Golom (1890-1970), vođom Slobodnih Francuza u Drugom svetskom ratu i osnivačem i prvim predsednikom Pete republike, francuski pisac, ovenčan Gonkurovom nagradom, ali i ministar Andre Malro poslednji put je razgovarao 11. decembra 1969. godine. I to u Kolombeu, malom selu udaljenom oko tri sata od Pariza, u kojem je general De Gol živeo sa suprugom Ivon. Bilo je to osam meseci nakon što je De Gol podneo ostavku na mesto predsednika i jedanaest meseci pre njegove smrti. Razgovor između velikog državnika i slavnog pisca, koji je jedno vreme bio i ministar kulture u De Golovoj vladi i koga ovaj u svojim memoarima naziva genijalnim prijateljem, trajao je nekoliko sati. Taj višesatni razgovor dvojice velikana o istoriji, sudbini Francuske, politici, kulturi, ali i o prolaznosti, Malro je rekonstruisao u "Hrastovima koje obaraju".

De Gol se, pričajući s Malroom, dotiče svrhe istorijskog delovanja, iskreno priča o usamljenosti koju nosi pozicija državnika, govori i o savremenoj Evropi, kao i o samom životu i sopstvenom mestu u istoriji.

- Bez naslednog prava, bez referenduma, bez ičega bio sam pozvan da se prihvatim odbrane Francuske i njene sudbine. Odgovorio sam na njen zapovednički i nemi poziv. Imao sam ugovor sa Francuskom. Tekle stvari dobro ili rđavo, ona je bila uz mene - setno priča De Gol.

Pominje i "mrtvo telo Francuske" koje je svojom energijom nosio i održavao u životu tokom najtežih ratnih i poratnih dana:

- Kada Francuzi veruju u Francusku, oh, to je nešto! Ali, kad prestanu da veruju u nju… Znate onu papinu rečenicu: "Francuzi ne vole Francusku". Eh!

Na pitanje šta je narod, kao iz topa Malrou je odgovorio - Francuska.

- Ono što je bilo važno za mene - a možda i za sve ljude koji su bili povezani sa istorijom - nije bilo šta sam govorio, nego nada koju sam donosio. Za svet, ako sam ponovo uspostavio Francusku, učinio sam to time što sam ponovo uspostavio nadu u Francusku. Kako da budete opsednuti nekim zadatkom bez nade, pitam ja vas… Da ono što sam učinio nije u sebi nosilo neku nadu, kako bih to mogao učiniti. Reklo bi se, zaista, da je nada svojstvena samo ljudima. I priznajte da je kod čoveka kraj nade početak smrti - pričao je general, dodavši koliko je ozbiljno shvatio to što mu je "stavljena u dužnost sudbina Francuske":

- Nasuprot onome što misle političari da stvaraju, oni zapravo ne rade ništa: oni okupiraju zemlje, očekujući da ih izgube, i brane interese, očekujući da ih iznevere. Sudbina se ostvaruje drugim putevima.

Pričao je Malrou i o susretima sa Staljinom, o Hitleru, Cezaru, Rimu, o Kenediju, generalu Franku, a pominje čak i Tita… U jednom trenutku je rekao:

- Verujem u moć Sjedinjenih Država, ali verujem da je moć jedna stvar, a istorija - druga. Kartagina je bila moćna…

Kasnije tokom razgovora ponovo pominje Staljina i konstatuje kako je vođa Sovjetskog Saveza bio u pravu, jer "na kraju samo smrt dobija".

Ocenio je i da se hrabrost uvek sastoji u tome što se ne sme obraćati pažnja na opasnost:

- Osim toga, čovek treba da umre ubijen ili pogođen gromom.

A upitan, nakon što se povukao s vlasti, ume li da ne radi ništa, odgovorio je pomalo šaljivo:

- Pitajte mačku. Zajedno ređamo pasijans i idemo u šetnju. Nikome nije lako da nametne sebi režim dokolice ali je to neophodno. Život nije rad. Ako stalno radite, poludite. A rđav je znak želeti tako nešto. Oni vaši saradnici koji nisu mogli da se odvoje od rada nikako nisu bili najbolji - sugerisao je De Gol svom sagovorniku.

Kada je Šarl de Gol ispratio Andrea Malroa do vrata ugledao je prve zvezde u velikoj pukotini na nebu, levo od oblaka i samo kazao:

- One mi potvrđuju beznačajnost stvari.

Kanibal i kuhinja

I posle ove dve knjige s mudrim mislima nekadašnjih državnika, treće izdanje "Gradca" potpuno odskače. U pitanju je delo iz 1970. godine "Kanibalska kuhinja" francuskog umetnika Rolanda Topora s posve neobičnim receptima.

"Danas bih želeo da vam govorim o čitavoj ljudskoj vrsti, iz jednog sasvim određenog ugla - njene jestivosti”… Čovek je najbolja hrana za čoveka i to će se iz dana u dan sve jasnije uviđati", piše Topor.

I već ove reči mogle bi krhkog čitaoca da zaprepaste. No, ako se uzme u obzir da je Topor bio netipičan umetnik - književnik, ilustrator, dramski pisac, scenarista, animator, pa čak i glumac (igrao u filmu Dušana Makavejeva "Sweet Movie" i Vernera Hercoga "Nosferatu") - i da je ovo jedno od najreprezentativnijih dela paničnog stila, kog je negovao, onda nećete zanemeti kad shvatite da "Kanibalska kuhinja" čitaocu "služi" četrdeset tri ukusna antropofagska recepta. Tu je skoro pola stotine načina za pripremu homo sapiensa, "jednog od najnepravednije potcenjenih mesa tako svestranog i pristupačnog"...

"Treba uvek imati na umu da se ljudi na početku kuvanja sole vrlo malo… Uzmite jednog nedužnog, svucite ga, isponižavajte, išutirajte, ubijte, isecite na komade jednake veličine i stavite u lonac sa dobrim komadom putera, solju, biberom, začinima, crvenim lukom i seckanim peršunom. Sve dobro propržite, dodajte čašu belog vina i malo temlejca. Kada nedužni počne da ključa, sklonite ga sa vatre i poslužite u lepim čaršavima. Jedite diskretno, govoreći o nekom drugom", glasi jedan od recepata.

Tu su i recepti za pametnjakovića, za zaljubljeni par, pa za seosku paštetu… A ako se neko pita šta s kretenom nakon kuvanja, Roland Topor nudi ovakav savet:

"Kreten se služi s malo ulja i jednim mlazom sirćeta".

A ovu crno-humornu knjigu autor zaokružuje rečima:

"Kada čovek dospe u moje godine ima puno pravo da sedne u lonac i da se kuva".