Piše Ivan Mrđen: Povodom Svetskog dana davalaca matičnih ćelija

Tako glasi početak današnje objave mog prijatelja Predraga Slijepčevića, poznatijeg po nadimku Peđa Leuka. Pokušao sam da je podelim na društvenim mrežama, ali onda nisam bio baš siguran koliko će ljudi to umeti da "otvori".

Zato, evo i na ovaj način, uz molbu svim mojim prijateljima i ljudima dobre volje da ne samo pročitaju ili podele dalje, nego da pokušaju da na neki drugi način pomognu ovoj organizaciji..

Peđa je pre navedenog uvoda, još naglasio da je to njegov lični stav i zamolio sve koji ovo budu čitali da ga samo tako i private:

* * *

Danas je Svetski dan davalaca matičnih ćelija.

Danas Srbija treba da se stidi. Danas ministarstvo zdravlja i svi zaposleni u njemu treba da spuste glavu i gledaju u pod. Drugo nisu zaslužili.

Danas činjenice govore kakvi smo. Ili kakvi ljudi rade u ministarsvu zdravlja.

Mi zavisimo od dobrote drugih. Životi nam zavise od dobrote drugih. Umiremo, jer nemamo dovoljno davalaca matičnih ćelija.

Umiremo.

Ovo nije fraza. Umiremo, jer nam se, često, ne može dovoljno brzo pronaći podudaran davalac. Pretraga u Svetskom registru zna da traje mesec ili dva. Leukemija zna da se vrati brzo. Kad se vrati, ona je jača. Ubija skoro stoprocentno.

Od 2005. godine do danas u našem Registru su pronađena samo četiri (i brojkom: 4) podobna davaoca koji su dali svoje matične ćelije za transplantaciju.

Da li je za upoređivanje, ali u Hrvatskoj je taj broj 125. Da ne spominjem Nemačku, oni imaju više od tri ipo miliona.

Srbija ima manje od 10.000 davalaca. Hrvatska više od 65.000. Srbija ima skoro duplo više stanovnika od Hrvatske, zastanite… pročitajte podatke još jednom… i razmislite.

Ne zaboravite da se oko 100 transplantacija izvrši godišnje u Srbiji.

Pa odakle nam davaoci, pitate se. Iz drugih zemalja. Na žalost. Zašto nažalost?! Pa zato što ti davaoci nisu sa istog geografskog područja kao i naši oboleli. Šansa za uspeh je odmah 30 odsto manja. Znamo da smanjujemo šansu za uspešnu transplantaciju, i oni ne čine ništa.

Kad kažem, oni ne čine ništa, tu mislim na ministarstvo zdravlja. Nijedna reč, nijedna akcija, nijedan odgovor na inicijative da se poboljša trenutno stanje. Ništa. Nikad ništa.

Mi činimo! Kad kažem mi, mislim na “Leuku”, Institut i Zavode za transfuziju krvi i vas, građane ove zemlje.

Svakoga dana, ali baš svakog bogovetnog dana se broj davalaca u Registru poveća. To radimo mi. Uporno, tvrdoglavo, beskompromisno. Bez sredstava, bez resursa, bez ičije pomoći. Sami.

I uspevamo.m I uspevaćemo i dalje.

Nemamo ništa, ali stegnemo zube i idemo dalje. Ne obraćamo pažnju na one koji bi trebali, a ne rade. Oni nas ne interesuju.

Mi ovo radimo zbog nas. Zbog ljudi u ovoj zemlji.

Zbog vas trenutno zdravih. Zbog vas koji ćete uskoro, ili kasnije, čuti dijagnozu od koje ćete se slediti. Dijagnozu, koju su neki od nas čuli. Dijagnozu, koju sam i sam čuo, davne 2008. godine, i da, sledio sam se.

Zato i imam pravo da ovako pišem. Ja sam jedan od onih koji nije imao podudarnog davaoca. Ja sam jedan od onih koji je znao da mu je smrt izvesna u roku od par meseci. I zato imam pravo da ovako pišem.

Kad kažem da ovo radimo za vas trenutno zdrave, to i mislim. Oni koji su trenutno po hematološkim klinikama u Srbiji, male su šanse da uspemo da im pomognemo. Trebaće vremena. Trebaće nekoliko godina da dođemo do cilja. Oni koji se sad leče će ili biti izlečeni ili pod zemljom. Malo mi trenutno možemo da uradimo. A ja znam kako je kad se dobije smrtna presuda. I ne želim da to iko više doživi. Ostao sam živ. Leukemija nije uspela da me ubije. Kako, ne znam.

Ali znam da su me lekari lečili, i da nikad nisu odustali, čak ni kad za mene više nije bilo nade, lečili su me i tad. Ljudi, koje ne poznajem, za mene su davali trombocite. Znam da je to bilo presudno.

Zato imam obavezu da ne prestanem. Zato ću i ispuniti moju reč datu u decembru 2019. godine. Neću stati dok ne budemo imali 100.000 davalaca u Srbiji. Ni smrt ne može zaustaviti. Moraće da sačeka.

Znam da u ovoj državi žive dobri i humani ljudi. Svedok sam tome svakog dana. I od vas, takvih, tražim da me podržite. Ostavimo one koji ne rade ono za šta primaju plate. Ostavimo one koje baš briga šta je sa nama, sa narodom. Ne pitajte se zašto oni to ne rade.

Pitajte sebe da li je vama važno, da li vi razumete. Pogledajte se u ogledalo. Koga vidite tamo. Čoveka ili...

Znam da vi koji ste dovde čitali ovaj tekst vidite čoveka. Znam da ćete uraditi ono što je do vas.

Podelićete ovaj post. Da ga vide i drugi.

Otići ćete do najbližeg Zavoda za transfuziju krvi, i dati taj mali uzorak krvi. Ući ćete u registar davalaca matičnih ćelija. Postaćete deo onih kojima je stalo. Koji znaju da je najveća vrlina biti Čovek.

Biti Čovek se može samo na jedan način. Pomoći drugom.

Jer, DOBROTA LEČI!!!