"Žalosna je dijagnoza bestidnog gospodina o gnojavom čiru na mozgu nekih naših književnika": Kako je Crnjanski podigao na noge celu zemlju i završio na sudu

Ako bi nekog začudila ova rečenica, jer nikako ne ide uz ime jednog od najvećih književnika, uveriće se njenu istinitost u poslednjem broju časopisa "Gradac".

Davnih dana, još 1983. godine istoričar književnosti, književni kritičar i univerzitetski profesor Gojko Tešić priredio je "Zle volšebnike", trotomnu zbirku polemika i pamfleta u srpskoj književnosti. I nekoliko decenija kasnije ona je "vaskrsla" u trobroju časopisa za književnost, umetnost i kulturu "Gradac", ali u proširenoj verziji, u koju su uvršteni novopronađeni tekstovi koji su dosad bili rasuti diljem bivše Jugoslavije. Sve to zahvaljujući uredniku časopisa i izdavačke kuće "Gradac K" Branku Kukiću. I naravno priređivačima - Gojku Tešiću i Ivi Tešić.

"U preplitanju tekstova ove vrste ne prepoznajemo ništa od onoga po čemu je Crnjanski neponovljiv u srpskoj književnosti kao pesnik, romansijer, pripovedač, putopisac. U polemičkim, svađalačkim, zajedljivim i diskvalifikatorskim tekstovima nema ni traga eteričkog, sumatraističkog, poetskog, metafizičkog, što su ključne odlike pisanja Miloša Crnjanskog tokom dvadesetih godina 20. veka", objašnjava Gojko Tešić u uvodnom tekstu časopisa "Gradac" broj 237/238/239, koji nosi naslov "Slučaj Crnjanski".

Tešić napominje i da je polemički diskurs Miloša Crnjanskog proistekao iz potrebe da odbrani sopstvenu poziciju za vreme druge i treće decenije 20. veka, a istovremeno i prevratničku poetiku svoje generacije.

S obzirom da je Miloš Crnjanski u srpskoj književnosti osoben po polemičko-pamfletskom rukopisu, otuda ova hrestomatija književnih polemika, sukoba i svađa koja počinje 1922. onom sa Todorom Manojlovićem, a kulminira i na koncu se završava 1934. sukobom s Miroslavom Krležom.

Pismo Andriću

I prvi blok časopisa posvećen je epohalnoj polemici Miloša Crnjanskog u vreme rasprava na književnoj levici. Radi se o sukobu oko "levičarske literature" odnosno marksističke protiv koje je Crnjanski u polemičkom diskursu upotrebljavao najradikalnija sredstva za njenu negaciju. Naime, inicijalni, polemički tekst Crnjanskog pod naslovom "Mi postajemo kolonija strane knjige" podigao je na noge intelektualce i leve i desne orjentacije na prostoru bivše Jugoslavije, objašnjava Tešić. Dodaje i da je to bio jedinstven slučaj u polemičkim raspravama, svađama i sukobima bilo koje vrste.

Naime, tog 9. marta 1932. godine Crnjanski je u tekstu obznanio da je na vidiku sumrak domaće literature, jer nam se strano štivo na silu nameće… Kritike Crnjanskog izazvale su oštru reakciju u vidu teksta u "Politici", kog je potpisao književni kritičar Milan Bogdanović, inače član SANU i uređivačkog odbora izdavačkog preduzeća "Nolit". Uzvratio je, naravno, Crnjanski što je samo rasplamsalo svađu, a sve se završilo na sudu. Jer, protiv pisca je "Nolit" pokrenuo dve tužbe, a i sam književnik je odbranu potražio na sudu. I dok je najpre bio osuđen za dva dela klevete i primoran da plati novčanu kaznu od 1.200 dinara, odluku prvostepenog preinačio je Kasacioni sud i oslobodio Crnjanskog svih optužbi.

A Crnjanski kao da je znao šta ga čeka, pa tako "iz očajnog Berlina i grozne Nemačke 1929, iz koje ide uskoro", piše Ivi Andriću:

"Ne bojim se ja, dragi Ivo, sirotinje. Nego ja imam ženu. Ta žena ponašala se do sada kako samo naše žene znaju da se ponašaju prema mužu. Ta nije pravo da to do smrti čini, uz neudobnosti, sirotovanje... Zato tražim mira. A njega nema, kod nas, nigde. U Berlinu nekako, u Beogradu biće bedno. Gore nego je bilo. Tim pre, što se ja spremam na borbe. Ako u roku od dve godine, dragi Ivo, ne spasemo tu ‘književnu situaciju’, biće ustajana kako još nikad bila nije", upozorava Crnjanski Andrića.

Tvrdi u pismu i kako kritiku piše kod nas ko god i kako hoće:

"Niti se pita ko da li o tom o čemu sudi nešto zna, niti da li za ulogu kritičara ima moralne kvalifikacije, niti se traži kod nas od tih vajnih kritičara, kad im već kritika nije iskrena, stvarna, obrazložena, bar da bude uljudna. Naprotiv. Što kritičar više bulazni, što više grdi, naročito što se bolje šegači, još ako traži dlaku u jajetu, mi radosnije uzvikujemo: ‘Ih, al mu kaza. Alal mu vera, ala mu prilepi’. Zato što nam je takva kritika, zato nam u književnosti i umetnosti svet toliko zavidi. Zato po broju knjiga i čitalaca toliko nadmašujemo okolne Rumune i Grke", piše u dahu Crnjanski i zaključuje da "biti naš naučnik, ili umetnik, ili književnik, znači biti celog svog veka izložen tom prljanju, bez mogućnosti odbrane".

Krležine fikcije o vojsci

Nije to jedina bitka velikog književnika, pa tako časopis u drugom bloku donosi polemiku Crnjanskog sa Markom Carom, odnosno Srpskom književnom zadrugom. Polemiku je Crnjanski započeo Otvorenim pismom Srpskoj književnoj zadruzi u "Vremenu" 7. februara 1929, a okončao ju je pismom upućenom na adresu SKZ u istom časopisu 21. aprila iste godine. Na potrebu da odbrani sopstvenu kao i poetiku svoje generacije ukazuje i u prepisci s prijateljima Markom Ristićem, Milanom Kašaninom, Ivom Andrićem i to povodom polemike sa Markom Carom oko svoje uzbudljive putopisne proze "Ljubav u Toskani" koju je, kako piše Tešić, narečeni akademik-plagijator i starački mrzitelj svakog moderniteta, kao recenzent-cenzor, odbio da objavi u Srpskoj književnoj zadruzi.

U trećoj celini pred čitaocima je sukob Crnjanski-Krleža. A inicirao ga je Krleža pamfletom "M. Crnjanski o ratu", objavljenim u časopisu "Danas" 1934. koji je bio reakcija na tekst "Oklevetani rat" Crnjanskog iz "Vremena" od 18. marta iste godine. Polemika je okončana odgovorom Crnjanskog na koji Krleža nije reagovao.

Kopriređivačica poslednjeg broja "Gradca" Iva Tešić, analizirajući sukob pisaca, navodi da Crnjanski "pišući u slavu mase onih koji su ginuli, potcrtava značaj njihovih žrtava, istovremeno prekorevajući unižavanje i svako obezvređivanje vojničkih doprinosa", a da je Krležu isprovociralo njegovo skretanje pažnje novostvorene "pacifističke mode" i upozoravanje na licemerni karakter.

Usled krivih analogija i zlonamernih opaski, ova polemika će, piše Iva Tešić, prerasti u lični sukob, koji će dovesti i do međusobnih uvreda. Otvoriće se pitanje o verodostojnosti individualnih opredeljenja, a pašće i optužbe na račun ličnog pacifizma. Crnjanski će podsetiti da je Krleža bivši pitomac austrougarske vojne akademije koji "ne može da zaboravi svoje fikcije o vojsci koje je posisao sa mlekom pitomaca Ludioviceuma u Pešti". Crnjanski se poziva na Krležin ogroman članak u zagrebačkom dnevnom listu 28. aprila 1915. u kom "uzdiže bljutavo u nebesa barona Konrada fon Hetcendorfa, šefa austrijskog generalnog štaba":

"Taj članak… pisao je ovaj isti ‘pacifista’ danas, koji me je napao zbog moga članka napisanog o onim regrutima koji su pali u odbrani Srbije iste godine kad je g. Krleža, očaran velikim i genijalnim strategom Konradom fon Hetcendorfom… nizao bezbrojne epitete rata u slavu toga krvoloka. Takav je g. Krleža kao ‘pacifist’."

Četvrti segment donosi polemiku kratkog daha između Crnjanskog i Todora Manojlovića a povodom tzv. "mađarskog uticaja" na srpsku književnost. Ona je neobična i jer je Crnjanski reagovao na tekst izvesnog dr Josifa Bertalana o "Mađarskim uticajima u srpskoj književnosti" koji je objavljen u božićnom broju subotičkog lista "Bačmeđen Natla". Potom je na tekst Crnjanskog replicirao Manojlović, kog je književnik potkačio kao glavnog informatora za skandal o srpskom "baroknom prečanizmu".

I kada se saberu svi ovi sukobi i polemike, ne čudi što Gojko Tešić u "Gradcu" ispisuje i ove reči:

"U tih desetak-dvanaestak godina svoje stvaralačke modernističke prakse Crnjanski je bio i velika tema i velika meta za svaku vrstu diskvalifikacija, ponižavanja, negacije i obezvređivanja".

Književna hajdučija

No, vratimo se tome kako je pisac završio na sudu. Nakon suđenja Miloš Crnjanski je 1931. objasnio novinarima zašto je ustao protiv kritičara:

- Ustao sam u odbranu književnog rada u nas i u odbranu književnika kao ličnosti. Ustao sam protivu krijumčarenja prostačkih izmišljotina, kleveta, neistina i svega što se kod nas u kritici upotrebljava iz ćefa, iz želje za šegačenjem, u nameri da se javnosti podvali, i da se dela kritikom unakarade. Ozbiljne, razložne, one prave književne kritike kod nas u zadnje vreme vrlo malo ima. Da bi se najzad suzbila ta hajka koja se sistematski vodi protivu poratne književnosti, nisam prezao da potražim odbranu na sudu.

Svedočio je tada Crnjanski da naša javnost ima veliku iluziju o takozvanoj slobodi kritike jer ne zna šta se iza nje krije.

- Za trenutak samo bacite pogled na prošlost naše književnosti, pa ćete videti s jedne strane Vojislava, Lazu Lazarevića, Disa, Boru Stankovića i druge koji svetle kao meteori u svojim književnim stvaranjima, a sa druge strane kritiku, tu takozvanu slobodarsku kritiku koja se sa njima šegači, ismeva u ime neke bedne slobode, pljuckaju, a ne kritikovanja. Zato se i događa kao posledica toga da naši književnici premoreni od života i prilika u kojima žive, rano prestaju s pisanjem, gube volju i povlače se, neorganizovani i naivni, od zlonamernog izvrtanja jedne kvazislobodarske kritike. Pod uticajem takve književne hajdučije koja je krije u našoj kritici sputavaju se i guše mnogi zlatni talenti. To je žalosna istina, fakat koji nam nimalo ne služi na čast i mora da dovede do suda.

Zaključio je Miloš Crnjanski, naravno ironično, i da je naša književnost poludela posle rata:

- Ona je pokvarena, ništa ne vidi, ništa ne zna, ona je gora nego ikad, a po mišljenju nekih "autoriteta" ona je prosto "stala". Pogledajte samo šta je naš poznati list "Politika" napisao pod naslovom "Vešala, spasioci naše književnosti". Bez trunke stida i gađenja neki gospodin kaže da je razlog ovoj našoj uzbuni "gnojavi čir na mozgu nekih naših književnika". Priznaćete da je to žalosna dijagnoza. U istom tom članku ima i lepših stvari. Taj isti člankopisac misli da ima u nas čuvenih književnih dela koja su napisali "nedotesani i nevaspitani ljudi”. Eto, takvu književnu politiku vodi jedan ugledan list koji se kao što vidite, mnogo brine za razvoj naše književnosti…