"Nikada se nije lagalo toliko besramno, sistematski i neprestano kao danas. Laž u ovoj zemlji ljubimo isto koliko i silu"

Pa jedna reč. Naime, svi su, bili filozofi, pesnici, teoretičari, ili pisci - na ovaj ili onaj način - pisali o laži. A toj reči, zapravo pojmu posvećen je novi broj časopisa "Gradac". Naslovljen je broj 235/236 "O laži", a korice krasi kolaž Vujice Rešin Tucića s početka sedamdesetih.

I pred čitaocima "Gradca", koji više od pet decenija izlazi pod "uredničkom palicom" Branka Kukića, su brojne i izvrsne studije o laži, od kojih mnoge, iako pisane poodavno, i danas tako odzvanjaju. A neke od njih su prvi put, baš u novom broju časopisa prevedene na srpski.

Tako se Auerlij Avgustin u eseju "Protiv laži", kog je s latinskog preveo Sinan Gudžević, pita da li je laž ponekad dobro, ili nekad lažnije zlo?

- Zašto je, dakle, napisano: Mrziš, Gospode, sve koji nedjela čine, u propast ćeš gurnuti sve koji laž govore? Nije, naime, neke izuzeo, ili neodređeno rekao, "u propast ćeš gurnuti tamo neke koji laž zbore" e da bi se moglo razumeti kako se reč odnosi samo na neke, a ne na sve. Ne, već je opštevažeću presudu rekao kazujući: U propast ćeš gurnuti sve koji laž govore.

Mislilac i književnik Mišel de Montenj smatrao je da je laganje proklet porok. Tako je, bar, zapisao, u eseju "O lažljivcima".

- Lažljivost jedina i malo ispod nje tvrdoglavost čine mi se takvima da bi im se moralo svojski savlađivati nastajanje i razvijanje…. Zbog čega vidimo ljude inače čestite kako su tome podložni. Ja imam dobrog krojačkog momka koga nikada nisam čuo da je rekao neku istinu, čak ni kada mu se nudi da mu korisno posluži. Da kao istina laž ima samo jedno lice bolje bismo stajali. Jer bismo za izvesno uzeli suprotno od onog što bi rekao lažljivac…

Nemački filozof Imanuel Kant još 1785. godine piše:

- Onaj ko već samo pitanje što mu ga drugi postavlja, da li u njegovom iskazu, koji upravo treba da iznese, hoće da se drži istinoljubivosti ili neće, ne prima sa negodovanjem zbog podozrenja da bi mogao biti lažljivac, koje je tim pitanjem ispoljeno, nego umesto toga moli za dozvolu da najpre razmotri moguće izuzetke - taj je već lažljivac, i to stoga što on pokazuje da ne priznaje istinoljubivost za dužnost po sebi, nego zadržava pravo da čini izuzetke od pravila koje po svojoj suštini ne trpi nikakav izuzetak.

Istina lažova večito se obnavlja

Simon Petropavlovski beleži da se "zlato laži" može iskopati, kao i svako zlato, samo u slučaju dubokog silaska u unutarje ljudske prirode, a Vladimir Jankelevič poručuje da ako se potrudimo da razumemo lažove, znaćemo kako da laž pretvorimo u istinu.

- Ali ne postoje konkretna uputstva za ovu svrhu, kao što ne postoji univerzalni recept za ljubav prema ljudima: sve zavisi od načina na koji im se pristupa. U svakom slučaju, lažovi koji nas okružuju, primoravajući nas da olabavimo naše konvencionalne znakove da razumemo nagoveštaje i čitamo između redova, nameće nam nadasve blagodatnu gimnastiku; istina lažova večito se obnavlja, obogaćuje i nijansira svim mahinacijama koje asimilira i koja su njena druga priroda.

Filozof Fridrih Niče je upozoravao da je u samom čoveku nesavladiva sklonost da bude varan:

- I kao začaran je srećom kada mu rapsod pripoveda kao istinite verske bajke ili kada pred njima na pozornici glumac igra kralja "kraljevskije" nego što je to u samoj zbilji...

"Gradac" donosi i odlomak iz eseja irskog književnika i dramskog pisca Oskara Vajlda - "Propast laganja". U drami junakinja Vivijen tvrdi da jedini oblik laganja koji u potpunosti izmiče prigovorima jeste laganje radi laganja…

- Konačno otkrovenje je to da je Laganje, iznošenje divnih neistinitih stvari, jedini cilj Umetnosti.

Američki književnik Mark Tven u eseju "O propadanju umetnosti laganja" primećuje da je laganje univerzalno - svi to radimo.

- Mislim da je neophodno mudro ispitati kojim bi vrstama laži bilo najbolje i najkorisnije da se prepustimo; budući da svi moramo lagati, i da lažemo, a koje vrste je možda najbolje izbegavati.

Ruski filolog i folklorist Vladimir Prop pita se zašto i u kojim uslovima čovekova laž postaje smešna i ukazuje da postoje dve kategorije komičnih laži:

- U prvom slučaju lažov pokušava da prevari sabesednika, prikazujući laž kao istinu. Primer za ovo je scena Hljestakovljevih izmišljotina u "Revizoru". U drugom slučaju lažov ne teži da prevari slušaoca, nije mu do toga stalo; njegov cilj je da razveseli. Takve su, na primer, Minhauzenove priče i razne vesele izmišljotine.

Laž - duhovni talenat

Književnik i slikar Rastko Petrović smatrao je da laganje ostaje uvek kao apsolutni duhovni talenat, a laž kao umetnička tvorevina koja se da izrađivati, dopunjavati i usavršavati.

- Laž je pritom i jedna od najdirektnijih i najpodsvesnijih duhovnih stvaranja; ona je i najpotpuniji san ličnosti, najsrećniji i najuspeliji samim tim što žudnja podsvesti i koordinisano bogatstvo imaginacije sudeluju u njoj zajedno neobično tesno.

Nedavno preminuli peruanski romanopisac i nobelovac Mario Vargas Ljosa mislio je da "ljudi ne mogu da žive samo od istine, da su im potrebne i laži":

- One koje sam izmišljaju, a ne one koje im drugi nameću, one koje se pojavljuju neprikrivene, a ne one koje se podmeću kroz zamku istorije. Fikcija obogaćuje život, dopunjuje ga i nudi prolaznu kompenzaciju za tragično stanje čoveka, za to što uvek želi i sanja više nego što realno može da postigne - smatrao je Vargas Ljosa, beležeći još:

- Igrati igru laži kao što to rade autori fikcije sa svojim čitaocima - laži koje pisci izmišljaju po meri svojih ličnih demona - jeste način da se individualni suverenitet potvrdi i odbrani kada je ugrožen. To je način za očuvanje sopstvene sfere slobode, bastion van kontrole vlasti, zaštićen od mešanja drugih, unutar kojeg smo zaista gospodari svojih sudbina. I iz te slobode rađaju se druge slobode…

Džonatan Svift u "Umetnosti političkog laganja" napominje da postoji bitna tačka u kojoj se politički lažov razlikuje od ostalih kolega:

- A to je da bi trebalo da ima samo kratko pamćenje, što je neophodno, s obzirom na različite prilike u kojima svaki čas mora da skače sebi u usta i zaklinje se u obe strane protivrečnosti.

Nemački filozof i esejista Valter Benjamin pisao je da je laž dijetetska životna potreba svakog čoveka kod koga krajnja i najistrajnija orjentacija ka istini nije neprekidno prisutna:

- Ako se bez nje dotiču stanja stvari, onda dolazi do zagađenja i zastajanja života.

Nikada se nije toliko lagalo, beleži istoričar religije i filozof Aleksandar Koare, kao u naše vreme:

- Niti se ikada lagalo toliko besramno, sistematski i neprestano kao sada. Možda će nam se reći da to nije ništa, da je laž stara koliko i svet, ili barem koliko i čovek, da se politička laž rodila sa nastankom grada i to u izobilju, ali ne treba se vraćati u istoriju…

Teoretičarka politike i filozof Hana Arent, kroz jednu srednjoškolsku anegdotu, pokazala je koliko je teško lagati druge i pri tome ne lagati sebe.

- To je priča o tome šta se dogodilo jedne noći u gradu na čijoj je karauli dežurao stražar koji je upozoravao narod na približavanje neprijatelja. Stražar je bio čovek sklon šali i te noći je oglasio uzbunu samo da bi malo uplašio meštane. Njegov uspeh bio je neverovatan, svi su pohrlili ka zidinama, a poslednji je pojurio i sam stražar. Priča pokazuje u kojoj meri naše shvatanje stvarnosti zavisi od toga što delimo svet s našim bližnjima i koja je snaga karaktera potrebna da bismo se držali onoga što se ne deli, bila to istina ili ne. Drugim rečima, što je lažov uspešniji, veća je verovatnoća da će postati plen sopstvenih izmišljotina - smatrala je Arent.

Oto Hansman u "Maloj genealogiji laži" beleži da na osnovi laži i prevara ne može funkcionisati nijedno pravedno društvo, što pokazuje istorija ljudskih odnosa i političkih oblika vlasti.

- Jednakost i nejednakost posledica su iskorišćavanja koje jak, bogat, moćan i obavešten uživa na štetu slabog, siromašnog, nemoćnog i neobaveštenog. A jedna od najvećih laži sastoji se u tome da ovima poslednjima pravo i pravednosti u jednakoj meri pripadaju u šta ih oni prvi odvajkada uveravaju. Da li se to čovečanstvo zaglibilo u jednom fatalnom krugu iz kojeg nema izlaza - pita Hansman.

Pisac, dramaturg i britki kolumnista Miodrag Stanisavljević je još 1994. u "Republici" podsetio na Monteskjeove reči da domovina može tražiti od nas da za nju žrtvujemo sve, da za nju damo živote, ali da "ne može tražiti da lažemo za nju". Međutim, u isti mah napominje da je "laž u ovoj zemlji obljubljena kao i sila":

- To se ogleda i u jeziku. Kaže se "on je izgovorio silu laži" i "silne laži". Ovi spojevi nisu nimalo slučajni: laž je verni pratilac sile. Zato što je sila lažna. Ako je dozvoljena sila dozvoljena je i laž. Jer sila je samo oblik laži, a laž oblik sile. Laž opravdava silu, a sila učvršćuje laž. Pozivanje na "narodno jedinstvo" je pozivanje na neotpor vaskolikoj laži. Slaganje i laganje se rimuju.

Lažljivci su ovde dobri građani

Hrvatsko-holandska književnica Dubravka Ugrešić o laži je pisala u svetlu krvavog raspada bivše Jugoslavije i egzila iz rodnog Zagreba.

U "Kulturi laži" autorka romana "Štefica Cvek u raljama života" beleži da su mali narodi u Jugoslaviji odavno stvarali i suživeli se s laži i nadalje učvršćuju kulturu laži:

- Laž je, kao i smrt, postala prirodnim stanjem, normom ponašanja, lažjivci su dobri građani. I ako za išta treba odati priznanje Dobrici Ćosiću, srpskom piscu i neuspešnom predsedniku lažne Jugoslavije, onda je to za autorsku repliku: Laž je vid našeg patriotizma i potvrda naše urođene inteligencije.