"Današnje generacije neće otići i izgleda da je neće dočekati, a razlog je pretužan"

„Penzija.“ Reč koju kao da više ne umem ni da napišem, deluje toliko apstraktno i nedostižno, kao neka naučnofantastična ideja iz pohabane stare knjige. U kultnom filmu Blade Runner „penzionisanje“ je zapravo termin za brutalni ritual u kojem policajci budućnosti likvidiraju odbegle androide, takozvane replikante.

Ta verzija penzije iz Blade Runnera deluje mi, iskreno, realnije za savremenog čoveka nego ona klasična. Prava penzija, kokteli na plaži između partija golfa, udaljena je kao najdalja zvezda u svemiru. Koliko god moj život vama, dragi čitaoče, delovao glamurozno, istina je sasvim drugačija. Kao i većina kreativaca koji nikada nisu naučili da programiraju, jedva sastavljam kraj s krajem, grčevito čekajući sledeću uplatu koja stiže niotkuda.

Plaćanje za pisanje ponekad liči na deus ex machina, nasumičan čin milosti koji vam omogući da platite račun za struju. Ideja o štednji danas deluje smešno, osim ako ne računamo sitniš zaglavljen u jastucima na kauču. Možda ću pre nego što završim u dužničkom zatvoru moći makar da odigram koju partiju flipera s tim novcem. Takav je život u svetu inflacije, vrtoglavih cena goriva i automatizacije čak i najjednostavnijih poslova. Onog trenutka kada naprave chatbot koji može duhovito da komentariše vesti, ja sam gotov.

O penziji verovatno uopšte ne bih razmišljao da me nisu na to podsetili neki aktuelni događaji. Čuveni španski matador Hoze Antonio Morante de la Puebla vratio se nakon godinu dana penzije pred rasprodate arene, gde su ljudi plaćali da ga gledaju kako ponovo zauzima svoje mesto u profesiji. Njegov povratak dočekan je s oduševljenjem, ali je sve brzo palo u vodu kada ga je tokom jedne borbe bik teško povredio. Šta je tu šokantnije, to što se povratak završio tako loše ili to što je uopšte morao da se desi? Meni penzija ne deluje nimalo loše. Zašto je se odricati?

Ja bih rado otišao u penziju. Sama pomisao da ne moram da radim svakog budnog trenutka i da ne osećam pritisak da stalno proizvodim nešto za dobrobit kapitalističke mašinerije zvuči primamljivo. Konačno bih mogao da pročitam sve knjige koje odlažem, naučim neku novu veštinu, možda čak i da očistim kupatilo. Mogućnosti su neograničene. Ali izgleda da mnogi stariji ljudi to ne shvataju, naročito u Vašingtonu.

Prosečna starost članova američkog Kongresa jeste blago opala, ali je i dalje visoka. Poslanici imaju u proseku 57,5 godina, a senatori čak 64,7, prema analizi Pew Research centra iz 2025. godine. Starosna granica za odlazak u penziju u SAD, kada osoba može da prima punu socijalnu penziju, iznosi 67 godina. Senator iz Ajove Čak Grasli ima 92 godine i nedavno je operisao žučne kamence. U poređenju s njim, Berni Sanders sa svojih 84 deluje gotovo kao akrobata.

Šta nekoga motiviše da svakog jutra ustaje i ide na posao u tim godinama? Da „služi narodu“? Koliko možete biti efikasni ako svako malo morate da napuštate sednicu da biste ispustili tečnost iz nekog vitalnog organa? Da li je u pitanju ego ili novac? Neću nagađati o stvarima koje su mi potpuno strane. Nemam moć, nemam bogatstvo koje bih gomilao i imam potpuno zdrav žučni mehurić.

Ipak, teško je ne zapitati se zašto je život u političkom pogonu Vašingtona poželjniji od bilo čega drugog. Donald Tramp uskoro puni 80 godina i i dalje ulaže ogromne napore ne samo da zadrži svoju poziciju, već i da odbaci samu ideju starenja.

Tokom jednog govora prošle nedelje izjavio je da ga stariji građani vole zbog njegove politike, ali da on zapravo nije stariji građanin. I bez formalnih kriterijuma za penziju, jasno je da je čovek u osmoj deceniji života – star. Ali za mnoge pripadnike bejbi bumer i generacije X u Americi, očigledno je korisnije pomerati granice toga šta znači biti star.

U tekstu objavljenom prošle godine u New York Timesu, Ken Stern, osnivač projekta „Longevity“, tvrdi da 65 godina nije starost jer se ona ne meri godinama, već time koliko lako možete da se bavite sportom. „Imam 62 godine, aktivan sam, zdrav i još radim“, hvali se on. „Ali poslednjih nedelja su me na terenu za piklbol i u teretani postideli ljudi u sedamdesetim, a upoznao sam i jednu sedamdesetogodišnjakinju koja više ne može ni osnovne stvari poput tuširanja.“ Biti ponižen na terenu za piklbol možda je najveća uvreda koju bogat čovek može da zamisli. Ako i dalje možete da igrate sport, znači li to da niste stari? Da li je to kriterijum za penziju? Ako jeste, možda je vreme da se i ja povučem.

Opsesija dugovečnošću nije samo trend, to je ozbiljan biznis. Knjige, podkasti i TikTok snimci o tome kako ostati mlad preplavljuju svakodnevicu. Slušamo bogate „biohakere“ poput Brajana Džonsona koji žele da žive zauvek. Ali čemu to vodi? Da bismo svakog dana išli na posao? Da bismo zaradili još više novca koji će postati beskoristan onog trenutka kada prestanu da deluju svi ti serumi, peptidi i hormonske terapije?

Replikanti iz Blade Runnera nisu želeli večni život, želeli su samo još nekoliko dana. Ne zato što su voleli svoj posao, već zato što su tražili smisao, neku vrstu duhovnog ispunjenja. Nisu želeli samo da žive, već da žive slobodno. Penzija, bilo u stvarnosti ili u filmskoj fikciji, pruža priliku da se makar na neko vreme živi bez tereta. Teško je razumeti zašto bi neko takvu priliku odbio.

Ali možda ću i to shvatiti jednog dana, kada ponovo budem mogao da platim račun za struju na vreme. Do tada, idem da naučim da igram piklbol.