Karpo Aćimović Godina Foto: Dragan Mujan/Nova.rs

Kao neko ko je radio u celoj Jugi raspad zemlje mi je baš teško pao. Ali, umetnošću se prostor spaja. I dok je u filmu sve življe, što se tiče politike pesimista sam, kaže slovenački reditelj i direktor fotografije Karpo Aćimović Godina za Nova.rs.

– Možda će zvučati glupo, ali nagrade mi nikad ništa nisu značile. Dobio sam ih mnogo, stotinjak. Ali, bile su mi bitne samo one koje sam dobio od ljudi iz svog faha za režiju ili kameru. Ostale sam doživljavao kao nekako ritualne, mehaničke…

Ovako posle 55 godina rada i još jednog u nizu priznanja, ovoga puta Zlatnog pečata Jugoslovenske kinoteke za doprinos kinematografiji govori filmski doajen s ovog tla, reditelj, direktor fotografije, montažer, profesor i scenarista Karpo Aćimović Godina.

Ali, dok sedimo u Kinoteci, u kojoj je primio najnovije priznanje, priznaje nam da je posle saradnji s Želimirom Žilnikom, Batom Čengićem, Lordanom Zafranovićem, filmova na kojima je radio kao direktor fotografije, kao što su „Rani radovi“, „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“ ili „Okupacija u 26 slika“, ili onih naslova koje je potpisao kao reditelj, poput „Nedostaje mi Sonja Heni“, „Splava meduza“, ili „Veštačkog raja“, opet dirnut. I da se u Beogradu, i tu u odajama Kinoteke oseća kao da je u drugom domu:

Karpo Aćimović Godina Foto: Dragan Mujan/Nova.rs

– Kad se ta pupčana vrpca Jugoslavije presekla za mene je to bio strašan šok. Radio sam po celoj Jugi, u Sloveniji najmanje. Centralna mesta za rad bila su mi Beograd i Novi Sad. A kad se desio raspad Jugoslavije, prestao sam da budem slobodnjak i preuzeo profesuru na Akademiji. Kad god mi se ukazala prilika, dolazio sam a i danas imam nekoliko oslonaca u ljudima ovde koje volim.

Često se priča o vašem talentu, hrabrosti, subverzivnom, avangardnom duhu. Koliko je bilo potrebno u ono doba biti drzak kako bi vaš filmski glas i vizija doprli do publike?

– Znate kako, mladost je specifična. Kao mlad možeš da budeš oportunista, i to ti je dozvoljeno, ali ja to u životu nikada nisam bio. Uvek sam išao za tim da imam čistu savest. Jer, bez toga ne bih mogao da živim. I kad sam prihvatao rad na filmovima, uvek sam birao ono iza čega sam mogao da stanem. I idejno i estetski. Nikada ništa nisam prihvatao samo zbog novca ili apriori oportunizma.

Da li onda zbog toga vaši filmovi ili oni na kojima ste bili ključni saradnik i danas, četrdesetak ili pedesetak godina kasnije, i dalje nose „sveže ideje“ i pobuđuju pažnju?

– Ima puno toga. Trudio sam se da u svaki projekat unosem neke inovacije. Nekad to bude slika, nekad sadržaj, nova filmska forma, jezik. Uvek smo tragali. I to traženje nečeg novog je meni uvek bilo glavni izazov. Možda je neskromno reći, ali u skoro svakom filmu, koji sam radio, postoji neki delić na koji sam ponosan. Kad sam krenuo s kratkim filmovima bile su to potpune inovacije. Svi su govorili: „Taj čovek je lud. Niko to neće gledati, nikoga to neće zanimati“. A desilo se baš suprotno. Iako se smatralo da su hermetički filmovi, pobudili su veliko zanimanje, pobeđivali na festivalima. Radio sam uvek iz sebe, izražavao se kroz film poput slikara, koji kad uzme kist u ruke ima viziju, ali da bi je ostvario mora da prođe kroz maglu. Uvek sam voleo da raščišćavam tu maglovitost. I obično sam, što je neskromno reći, bio zadovoljan. Valjalo je sve.

I dok ste vi, kao i publika i kritika, mislili da je to valjalo, vrhuška i nije. Većina vaših filmova se susretala sa zabranama?

– O vrhuški nikada nisam razmišljao dok sam radio. Ni čitava moja generacija, tih „crnotalaša“, od Žilnika, do Makavejeva nije. Mi smo bili kao grupa koja je jedva čekala da na festivalu u Puli vidimo šta je svako od nas novo doneo. Bili smo radoznali kao deca. I svake godine se u Puli rađalo nešto novo. Jugoslovenski film je tada imao tako lep zalet, energiju. I umesto što su to prozvali crnim talasom, možda je prikladnije reći jugoslovenski novi talas, u stvari jugoslovensko filmsko proleće. Uživali smo. Tu nije bilo zavisti. Bilo je plemenitog nadmetanja među nama.

Ali, opet bi oni na vlasti rekli – ovaj film ne može da prođe…

– Kulminacija svih tih zabrana desila se 1972. Bila je to kobna godina. „Uveli“ su taj izraz crni talas i razbucali nas. Mnogi od mojih kolega su bili prinuđeni da odu u inostranstvo. Ja sam bio „srećne ruke“ da imam desetogodišnju zabranu rada kao reditelj, jer su oni koji su me zabranjivali zaboravili da sam i direktor fotografije, montažer, scenarista, pa sam mogao egzistencijalno da opstanem u toj Jugi. Za razliku od reditelja koji su morali napolje, poput Žilnika, koji je otišao trbuhom za kruhom, a Lazar Stojanović je čak morao u zatvor. A ja sam kao direktor fotografije i posle te 1972. godine mogao da radim s nekim novim klincima, i to pošteno, čisto i fino. Vlastima je promaklo da se radilo nešto subverzivno i da se opet rađa nešto novo.

Još kao mladić za dlaku ste izbegli sedmogodišnju robiju zahvaljujući Vuku Krnjeviću…

– Da. Znate, pola godine sam služio vojsku u stvarno teškim, zimskim uslovima. Bio sam s čitavom četom intelektualca iz Ljubljane i svi smo bili smešteni u poseban vod. Sećam se da sam pola godine bio prinuđen da nosim teške cevi. A pošto sam do vojske već radio neke filmske stvari, a „Zastava film“ je bilo preduzeće koje je radilo propagandne i edukativne filmove za vojsku, predložili su da ostatak vojnog roka odslužim radeći za njih. I došao sam u Beograd, inkognito stanovao kod Đilasovih i svaki dan bih odlazio u „Zastavu“ i snimao iz vazduha, montirao drugima filmove i još mnogo toga. A onda su me pitali imam li neku ideju za edukativni film. „Naravno da imam“, rekao sam. U vojnom časopisu „Front“ pročitao sam članak kako u Štipu postoji garnizon od 15 hiljada vojnika, a paralelno sedam hiljada žena radi tu u fabrikama i školama, a nema između njih nikakvog kontakta. Napisao sam divan scenario, i dobio odobrenje s pečatom da s ekipom odem u Štip. Imao sam nadređenu ulogu nad svim generalima jer je scenario genijalan. Ali, iskoristio sam to i napravio antivojni film „O ljubavnim veštinama“. I kad su to videli, pali su svi u nesvest. Potrošio sam strašnu lovu, iskoristio hiljadu vojnika… I odmah sam bio pozvan u Sutjesku (zgrada Generalštaba, prim.aut.), u centru Beograda, gde je bio vojni sud. Sudili su mi tamo nekoliko sati i tražili da nikako ne dobijem kaznu manju od sedam godina zatvora. I onda se pojavio Vuk Krnjević, koji je bio umetnički direktor „Zastava filma“, i pola sata im držao vrhunsko predavanje o umetničkoj slobodi. Oni su samo blenuli i niko nije ništa shvatio. Međutim, Vuk je bio toliko sugestivan da su na kraju rekli – u redu, ali ovo je poslednji put. Vojnik Karpo, oslobođen si za sada, a sutra u krugu „Zastava filma“ na Košutnjaku taj film da se sekirom raseče i da ga nema – bila je njihova naredba. I desilo se tako, ali ja sam sačuvao nultu, probnu kopiju, sakrivši je u vojnički kofer.

Karpo Aćimović Godina Foto: Dragan Mujan/Nova.rs

I desilo se, eto, da vas je samo koju godinu kasnije zatekla vest da ste za Žilnikove „Rane radove“ dobili Zlatnog medveda u Berlinu, pre nego što će ovde biti zabranjen.

– Kad smo napravili taj film, mislio sam to je to! Ali, nisam ni znao da je selektovan za Berlin. A Žilnika su navrat-nanos pozvali rekavši mu da je dobio nagradu. Nije mi javio i sutradan šetam po ljubljanskom parku i prilazi mi jedan debeljuca, koji je bio zadužen za propagandu jugoslovenskog i slovenačkog filma i počinje da me grli. Pitam ga – šta ti je? A on mi kaže – dobio si Zlatnog medveda. Mislim se, kakvog bre Zlatnog medveda…

Da li je paradoks da se, uprkos zabranama koje su postojale u Jugoslaviji, danas kliče umetničkoj slobodi onomad?

– To je bio dvosekli mač. Dopuštano je da se neki filmovi snime, jer je vlast bila svesna da će ići na strane festivale i da će ti talentovani autori verovatno dobiti i neke nagrade. Kad si otišao napolje s filmom i dobio nagradu, pisalo se ovde naširoko o tome. Ali, čim bi se autor vratio u domovinu, film bi ovde bio zabranjen. Bila je to dvostruka politička igra. Bio sam svedok zabrana svih tih filmova, čak sam išao i na suđenja. Ali, mogla se, ponekad, i izbeći kazna. Tako je Žilnik, pošto je pravnik po struci, odbranio svoj film tako briljantno da ni sudija više nije imao šta da kaže.

Možda sad zatvorite jedan krug jer sa Žilnikom pokušavate da završite film koji je bio u bunkeru 50 godina „Sloboda ili strip“, sad pod nazivom „Sloboda i barbarizam“…

– Taj materijal je toliko zanimljiv. Policija je zaplenila maltene sve onda, kao dokazni materijal jer smo radili neverovatne stvari, od studentskih nemira u Ljubljani, Maspoka u Zagrebu… To nam je oduzeto i nikada nije vraćeno. Ali, iz ovoga što nam je ostalo pokušavamo nešto da napravimo. Pomrli su nam svi glumci iz tog vremena, ostala je samo glavna, koja je još uvek u punoj formi. Želimo da napravimo most i prođemo istim putem kroz bivšu Jugu, samo sada kroz samostalne države, ne republike.

Iako niste bili prinuđeni da odete, kao Žilnik, ili Lordan Zafranović, kako ste se sve ove godine od raspada Jugoslavije kao „slovenski Makedonac“ osećali u Ljubljani?

– Osakaćeno. Izduvano. Falio mi je taj široki prostor. Kao neko ko je radio u celoj Jugi raspad mi je baš teško pao. Ali, umetnošću se prostor spaja. Evo, u Beogradu se odvijaju Dani slovenačkog filma, rade se koprodukcije između bivših republika. U umetnosti i filmu sve je življe, ali što se tiče politike pesimista sam. Ne govorim ovo kao jugonostalgičar, ali mislim da će potrajati dok ovaj prostor ponovo ne saživi. S ovim granicama i ovakvom politikom, gde svako tera svoje, loše se piše.

Bonus video: Lordan Zafranović

Komentari

Svi komentari (0)