Sonja Đekić: Cilj nam je da što uspešnije predstavimo celinu savremene slovenačke produkcije

Na ovoj manifestaciji videćemo neke od najzanimljivijih savremenih ostvarenja iz ove zemlje kao što su „Nestašne devojke“ rediteljke Urške Đukić, ili „Fantasy“ rediteljke Kukle; po prvi put biće predstavljena i nova programska selekcija „Autor u fokusu“ koja započinje izborom filmova direktora fotografije i reditelja Gregora Božiča.

Ovom prilikom i ovim povodom razgovaramo sa selektorkom glavnog festivalskom programa, rediteljkom Sonjom Đekić.

Jasno je da su filmovi koje ste selektovali odraz različitih filmskih poetika. Ipak, da li postoji i neki zajednički, kohezivni faktor, nešto što bismo mogli da odredimo kao osobenost savremene slovenačke kinematografije, a što se manifestuje i u vašoj selekciji?

- Revija Dani slovenačkog filma (DSF) u Beogradu u uskoj je vezi sa Festivalom slovenskog filma (FSF) u Portorožu, pa kad čovek tamo dođe i vidi preko sto naslova u programu - zavrti mu se u glavi! Naravno, nisu to samo bioskopski filmovi - FSF je nacionalni festival koji prikazuje i televizijsku produkciju, studentske radove i koprodukcije.

Naš selektorski tim - Dragomir Zupanc, Vladimir Šojat i ja - svakako se vodi kvalitetom pojedinačnih filmova, ali i onim nečim „specifično slovenačkim“ i relevantnim za srpsku publiku - budući da smo revija, prvenstveni cilj nam je da što uspešnije predstavimo celinu savremene slovenačke produkcije domaćoj publici, različite filmske rodove i žanrove (od svega pomalo, za svakoga ponešto).

Tokom sklapanja programa počinju spontano da se iscrtavaju određene zajedničke linije, na koje se onda trudimo da obratimo posebnu pažnju kroz prateće programe i teorijske osvrte. Osobenost ovogodišnje selekcije, čini mi se, leži upravo u razuđenosti programa - od intimnih priča rediteljki u usponu, preko filmova koji se obraćaju deci i mladima, do fokusiranih uvida u pojedinačne autorske poetike i umetničke pokrete. Time želimo da otvorimo prostor u kom će gledalac sam uspostaviti sopstvene veze i čitanja slovenačkog filma.

Posebno mesto u ovogodišnjem programu zauzimaju „snažni glasovi mladih rediteljki“. Šta vam se posebno dopada u filmskom jeziku Urške Đukić, a šta u autorskom radu Kukle i njenom filmu „Fantasy“?

- Savršenstvo „Nestašnih devojaka“ i nesavršenost „Fantasy“!

Porculanska belina glasova mladih devojaka koje se skladno njišu na probi crkvenog hora od samog početka vas osvoji - to nije film za koji morate da zažmurite na jedno oko jer znate koliko je danas teško snimiti dobar film, već jasna i dosledna rediteljska vizija. Đukićeva nas uvodi u sam centar emocionalnog stanja svoje protagonistkinje, ubedljive šesnaestogodišnje Lucije, čija čula počinju da se bude i izazivaju unutrašnje lomove na horskom putovanju u samostan. Društvene zaprege i kanoni postaju opipljivi i bolni u pokušaju ove nežne biljke da se, u skladu sa svojom prirodom, razraste.

S druge strane, rediteljka Kukla nas vodi u svet betonskih blokova koji mogu biti u Ljubljani, ali i bilo gde drugde na svetu, gde ništa ne deluje simetrično ni skladno. U tom naizgled hladnom okruženju ipak cveta prijateljstvo i različitosti se prihvataju bez previše preispitivanja. Pokretač promena je androgina persona Fantasy, koja mladu Mihriju i njene prijateljice uvodi u divlje lepote života, prvo zaljubljivanje i samospoznaju. To je svet koji sve preispituje samim načinom na koji je postavljen, ali unutar njega vladaju prihvatanje i ljubav - bez proračunatosti i moralizatorskog stava.

Stilski, ovaj film je na drugom polu od „Nestašnih devojaka“ po gotovo svakom parametru: horsko pevanje naspram trep-folka, narativna suptilnost naspram spotovskog kadriranja, svetlina prvog filma naspram zasićene, intenzivne palete drugog, manastirski vrtovi naspram betonskih blokova. Čak su i određene verzije plakata ova dva filma varijacija na isti motiv - junakinje postavljene naglavačke: Mihrija nas posmatra tela savijenog unazad, dok nas Lucija gleda kroz svoje noge! Između „Nestašnih devojaka“ i „Fantasy“ prostire se čitav spektar varijacija na temu odrastanja, buđenja identiteta i intimnog iskustva sveta, u kojem se lično i političko neprestano prepliću.

Nije slučajno što su neki od najzanimljivijih filmova sa ovih prostora u poslednjim decenijama upravo drame odrastanja, često debitantski filmovi mladih rediteljki - poput „Klipa“ (2012) Maje Miloš ili „Ekskurzije“ (2023) Une Gunjak. I u slovenačkom filmu ova linija je vrlo živa - pre par godina ugostili smo Uršu Menart i njen film „Neću da budem luzerka“ (2018). Čini mi se da je za sve ove filmove, pored teme, karakterističan i izuzetno ubedljiv rad mahom sa naturščicima, odnosno neprofesionalnim glumicama, koje svojim prisustvom i neposrednošću omogućavaju autorkama da oblikuju vrlo lične i autentične priče o sazrevanju.

Kako ste se odlučili za kreiranje nove celine „Autor u fokusu“ i zbog čega ste se opredelili da baš Gregor Božič bude prvi gost?

- Ideja za programsku celinu „Autor u fokusu“ proizašla je iz potrebe da program ode u dubinu, da na onim najinspirativnijim i najoriginalnijim mestima zastanemo i da se posebno osvrnemo i na ono što okružuje jednog autora ili određenu tendenciju.

Predlog da prvi fokus bude upravo Gregor Božič došao je gotovo prirodno, kao reprezentativan primer onoga što sam prepoznala kao izraz jednog šireg senzibiliteta savremene slovenačke kinematografije - lirskog i okrenutog prirodi, sećanju i drevnom, bajkovitom, na granici sna i stvarnosti, u kojem se dokumentarni, igrani i esejistički pristupi sve slobodnije i maštovitije prepliću. Taj senzibilitet ne pripada samo jednom autoru, već se razvija kroz rad grupe filmskih stvaralaca sa kojima Božič često sarađuje, među kojima su producentkinja i koscenaristkinja Marina Gumzi i njena produkcija „Nosorogi“, kao i reditelj Matjaž Ivanišin; prošle godine na reviji smo prikazali i veoma lep film Vida Hajnšeka, koji neosporno pripada istom estetskom talasu.

Filmovi Gregora Božiča pripadaju onoj vrsti dela koja je teško prepričati, ali je u njihovoj čulnoj bajkovitosti divno boraviti; ta mogućnost da vreme poteče drugačije, da se stvori jedan poseban svet, jeste ono što nas podseća zašto je filmska umetnost velika.

Ovogodišnji program obuhvata tri filma iz različitih faza njegove karijere. Kratki igrano-dokumentarni film „Cipele iz Trsta“ (2014) nagoveštava stilske i poetske pravce kojima će se ovaj autor kretati, a koje karakterišu snažna vizuelnost, pripovedanje kroz svetlo, atmosferu i ritam, kao i istraživanje odnosa sećanja, mita i bajke. Jednočasovni dokumentarni esej „Playing Men“ (2017) reditelja Matjaža Ivanišina, u kojem se Božič potpisuje kao direktor fotografije, vodi nas na putovanje kroz Sloveniju, Hrvatsku, Italiju i Tursku, prateći muškarce različitih generacija koji se druže kao što su to činili i njihovi preci - kroz igru. Maštovitu stilsku i strukturnu razigranost i filozofsku premisu filma - o muškarcima koji se igraju, ali i igraju uloge muškaraca - prepoznali su i nagradili brojni međunarodni festivali, a sinergija koju su ostvarili Božič i Ivanišin predstavlja jedan od ključnih aspekata ovog ostvarenja, kao i njihovih kasnijih saradnji.

Poslednji film „Obična kruška“ (2025) na posebno slojevit način povezuje temu voća sa kolektivnim pamćenjem, identitetom i odnosom čoveka prema prirodi kao prostoru značenja, što i ne čudi kada znamo da se Božič bavi i pomologijom: zasadio je sopstveni voćnjak kao genetsku banku starih sorti voća iz goriškog kraja u kom živi.

U okviru programa biće održan i masterklas, koji će odabranim učesnicima omogućiti uvid u Božičev proces rada - od pripreme i snimanja sopstvenih filmova, do saradnje sa različitim rediteljima.

U tom smislu, ovaj fokus nije zamišljen kao klasična retrospektiva, već kao pokušaj da se kroz nekoliko pažljivo odabranih radova sagleda jedan autorski pogled, ali i širi pravac u kom se slovenačka kinematografija danas kreće. U vremenu u kom umetnost i kultura sve češće podležu logici industrije, okrenutost intimnom, liminalnom i arhaičnom u Božičevom slučaju ispostavlja se kao nova snaga.

Važan deo selekcije su i filmovi za decu i mlade. Šta vas je privuklo u ovim filmovima?

- Dobar dečji film je retkost na našim prostorima, pa i šire. U želji da negujemo dečju publiku na našoj reviji, uveli smo i poseban deo pod imenom DSF Kids. Iako nije realno očekivati od jedne male kinematografije da svake godine proizvede film za decu, dosad nas je sreća služila - pa ove godine imamo jedan kratki i čak dva celovečernja filma!

Film „Elvis Škorc“ iskusnog reditelja Borisa Jurijaševiča obraća se starijim osnovcima i tinejdžerima kao vešto režirana žanrovska komedija za mlade, kroz toplu i duhovitu priču o štreberskom četrnaestogodišnjaku koji pokušava da razume roditeljski razvod i sopstvene adolescentske promene. Na projekciji ovog filma u Portorožu, puna sala je naglas proživljavala njegove nevolje - nadam se da će ga i beogradska publika dočekati sa istim uzbuđenjem!

Drugog dana prikazujemo blok od dva animirana filma: nežni kratki film za najmlađe „Maca papučarka“ Roka Predina, o maci koja noću neurednoj deci odnosi obuću (ali bez brige, vraća im je zakrpljenu), i celovečernji omnibus „Priče iz čarobnog vrta“, u kojem troje dece kroz veštinu pripovedanja pokušava da prevaziđe gubitak bake koja ih je i uvela u čaroliju priča. Rađen stop-motion tehnikom, ovaj film svojom umetničkom ubedljivošću prevazilazi uzrast kojem je namenjen i postaje istinsko uživanje za sve generacije.

U dokumentarnoj selekciji biće zanimljivo pogledati film o OHO grupi. Šta nam ovaj film govori o istoriji umetnosti na našim prostorima, i na koji način nam pomaže da sagledavamo aktuelan (umetnički, kulturološki…) trenutak u zemljama nekadašnjeg jugoslovenskog prostora?

- Film o grupi OHO zanimljiv je upravo zato što nam ne nudi zatvorenu istorijsku priču, već nas vraća u trenutak u kom se umetnost na ovim prostorima radikalno redefinisala. Kako primećuje selektor Vladimir Šojat, reditelj Damjan Kozole „hrabro gradi priču isključivo kroz arhivske materijale, od originalnih snimaka 8mm kamerom Naška Križnara do drugih materijala snimljenih u vreme kada je OHO grupa bila aktivna“, u svojevrsnom procesu medijske arheologije koji nam omogućava da te retke zapise danas sagledamo u novom kontekstu.

Ti materijali svedoče o umetničkoj praksi koja je, kako podseća umetnički direktor DSF-a Dragomir Zupanc, nastajala iz potrebe da se „postave nove relacije u prihvatanju stvarnosti i sveta koji ih okružuje“. Na to upućuje i sama kovanica OHO - spoj dva organa čula, uha i oka. Umetnici okupljeni oko OHO grupe eksperimentisali su sa prirodom i elementima, uklanjajući granicu između umetnosti i života - ulazili su u pejzaž, obeležavali drveće, unosili zemlju i seno u galerijski prostor, izvodili akcije u prirodi i stvarali radove koji su pomerali tadašnje granice umetničkog izraza.

U završnici filma pojavljuju se i učesnici i svedoci tog vremena, uključujući članove grupe koji su i dalje prisutni, kao i ličnosti koje povezuju OHO sa beogradskim kulturnim prostorom - Marina Abramović, Biljana Tomić, Jerko Denegri i Božidar Mandić.

Upravo zbog toga, ovaj film ne govori samo o prošlosti, već nam pomaže da sagledamo i savremeni trenutak - da prepoznamo kontinuitet ideja koje se danas vraćaju kroz različite interdisciplinarne i umetničke prakse.

Zato je važno što će u okviru festivala biti organizovana i tribina posvećena pokretu OHO, koju će voditi Dragomir Zupanc, uz učešće pojedinih članova grupe, uključujući i Marka Pogačnika. Time se film dodatno „otvara“ - iz projekcije prelazi u živi dijalog, što je ujedno blisko duhu samog OHO pokreta.

Koja biste film posebno preporučili iz ličnog ugla i zbog čega?

- Revija je zamišljena kao celina u kojoj se programske linije međusobno osvetljavaju - mali broj pažljivo odabranih filmova koji svi zaslužuju podjednaku pažnju. Filmovi Gregora Božiča najbliži su mom senzibilitetu i filmskom ukusu, a svakako treba obratiti pažnju i na DSF+: blok kratkih filmova po izboru Vladimira Šojata koji predstavlja prostor za afirmaciju mladih autora i inovativnih pristupa.

No, ako bih morala da izdvojim samo jedan film, neka to bude onaj čaroban - animirani omnibus „Priče iz čarobnog vrta“. Reč je o slojevitom, vizuelno bogatom ostvarenju koje funkcioniše kao film za celu porodicu, ali i kao kompleksan autorski rad koji otvara univerzalne teme suočavanja sa gubitkom i važnosti pričanja priča. Nastajao kao međunarodna koprodukcija tokom sedam godina, film je zasluženo prepoznat i na brojnim prestižnim festivalima poput Berlinala, Karlovih Vari, Ansija i Zlina, dok je u Portorožu, pored nagrade za najbolji animirani film, nagrađen i za najbolji scenario.