Igor Bezinović: D'Anuncio se praktično sam osudio na Rijeku

Drsko, neodoljivo zabavno, izuzetno duhovito i energično. Tim rečima inostrani mediji opisali su nagrađivani hrvatski dokumentarno-igrani film "Fiume o morte!" Igora Bezinovića. Ovo ostvarenje, koje je premijerno naša pubika mogla da vidi na nedavno završenom 18. Beldoksu, trenutno je u domaćim bioskopima, zahvaljujući kući "Five Stars Film".

Nakon "Blokade" i "Kratkog izleta", koji mu je doneo Zlatnu arenu u Puli, "Fiume o morte!" je treće ostvarenje Igora Bezinovića. I film "Fiume o morte!" (Rijeka ili smrt!), rekonstrukcija bizarne okupacije Rijeke koju je šest meseci "držao" fašistički bonvivan Gabrijele D'Anuncio, autoru je na uglednom Festivalu u Roterdamu donelo glavnu - Nagradu Tigar, kao i priznanje FIPRESCI.

"U razdoblju uspona ultranacionalizma u savremenom evropskom kontekstu, Bezinovićev film razigrano se hvata u koštac s prošlošću, ne kao zatvorenim poglavljem, već kao živom stvarnošću", stajalo je u obrazloženju roterdamskog žirija.

Ne samo da je nagrađivano, već je ovo ostvarenje na korak od toga da obori rekord gledanosti u Hrvatskoj, kad je reč o dokumentarnom filmu, s oko 24.000 gledalaca.
Radnja dokumentarca, koji se trenutno prikazuje u bioskopima "Tuckwood", "Art bioskopu Kolarac" i u Kulturnom centru Novog Sada, a 13. juna u Domu kulture Studentski grad biće organizovana specijalna projekcija za studente (ulaz će biti moguć uz indeks), dešava se u periodu neposredno nakon Prvog svetskog rata.

Austrougarska monarhija, pod čijom upravom je dotad bila i Rijeka, raspala se i u Versaju se održava mirovna konferencija. Rijeka je tada pripala Jugoslaviji, ali pregovori o njenoj budućosti prekinuti su 12. septembra 1919. kad je grad okupirala grupa italijanskih nacionalista, predvođena pesnikom, aristokratom, oficirom i avanturistom Gabrijeleom D'Anunciom.

Reditelj i scenarista Igor Bezinović (42) želeo je da snimi priču o toj nedovoljno istraženoj epizodi iz istorije rodnog grada, priznaje u razgovoru za Nova.rs, i to iz perspektive sugrađana koji su mu svesrdno pomogli u rekonstrukciji događaja, i uz bogatu arhivsku građu.

Iako bi za nekog ko potiče iz Rijeke bilo prirodno da snimi film o Gabrijelu D'Anunciu zašto ste morali da se vratite više od stotinu godina unazad i to i učinite?

- Kad sam pre dvadesetak godina kao student filozofije i sociologije jedan semestar proveo na studentskoj razmeni u Padovi, u jednoj knjižari sam kupio knjigu "Alla festa della rivoluzione" ("Na zabavi revolucije") Klaudije Salaris. U toj knjizi istoričarka umetnosti Salaris okupaciju Rijeke predstavlja kao avangardnu revoluciju i bilo mi je neverovatno da tu priču nisam nikada tokom odrastanja i obrazovanja čuo. Zainteresovao sam se za temu i 2011. godine sam snimio intervju sa starim građaninom Rijeke Maksimilijanom Pečom, koji je D'Anuncija kao šestogodišnji dečak video uživo. Iako scena tog intervjua nije u filmu, bila je prvi konkretni korak u mom dugogodišnjem procesu promišljanja ove teme. U procesu sam shvatio da je istraživanje Klaudije Salaris samo kap u moru raznih narativa o D'Anuncijevoj okupaciji moga grada.

Zanimljivo je da većina žitelja Rijeke koje se "anketirali" u dokumentacu "Fiume o morte!" ne zna ko je čovek koji je taj grad, samovoljno, uzeo za sebe i napravio svoju paradržavu. Kako to tumačite?

- U većini osnovnih i srednjih škola u Rijeci se ta istorijska epizoda ne podučava. Epizoda je izrazito kompleksna, ne uklapa se u nacionalističke narative ni s hrvatske ni s italijanske strane, pa su je godinama stavljali pod tepih ili banalizovali kao da se radi o avanturi ludog pesnika. Ja mislim da je ta priča bitna za stvaranje narativa naše zavičajne istorije, u kojem Rijeku vidim kao multikulturalni i kosmopolitski grad, a tog pesnika kao protofašistu.

Oni koji su upoznati s Gabrijelom nazivaju ga, s jedne strane umetničkom dušom, pa velikim ljubavnikom koji je bio i s Eleonorom Duze, ali i fašistom, okupatorom, diktatorom i mentalnim bolesnikom. Delite li njihove opaske?

- O tome ko je bio D'Anuncio je napisano mnogo knjiga. Jedna od popularnijih biografija jeste knjiga "The Pike" autorke Lucy Hughes-Hallet, i mislim da je ona dobro polazište za dobijanje pregleda o njegovom životu. Meni je lično D'Anuncio prvenstveno bio alat za pričanje priče o gradu Rijeci.

U filmu navodite kako je za vreme njegove okupacije Rijeke načinjeno čak 10.000 fotografija, jer mu je "bilo važno da za okupacija bude upamćena". Mislite li da je ostvario naum?

- D'Anuncio je angažovao mnogo fotografa i snimatelja jer je bio svestan važnosti medijske prezentacije njegove okupacije, bio je svestan važnosti stvaranje priče. Njegov naum je bio da kroz te fotografije bude upamćen kao heroj, a mi smo pokušali iskoristiti te fotografije i snimke njegovih propagandista kako bismo predstavili drugu stranu medalje.

Pominjete njegov prvi dolazak u Rijeku 1907. zbog pozorišnog komada, no šta ga je, po vašem sudu, toliko opčinilo da je vrebao priliku da se tu i nastani, što je i učinio nakon haosa posle završetka Prvog svetskog rata. Citirate njegove reči: "U ovom ludom svetu ima samo jedna ljubav - Fiume..."

- D'Anuncio nije imao nameru da se nastani u Rijeci. Njegova namera je bila da pripoji Rijeku i ceo istočni Jadran Kraljevini Italiji. Jednom, kad je osvojio Rijeku, nije mogao mesecima iz nje otići jer nije želeo da bude percipiran kao gubitnik. D'Anuncio se praktično sam osudio na Rijeku.

Kad je u pohodu započetom iz Venecije 1919. uspeo da okupira Rijeku već posle nekoliko meseci u grad se useljava najpre 5.000, potom i 10.000 Italijana. S druge strane Hrvati koje je, kao i Srbe, nazivao pogrdnim imenima iseljavaju se. Oni koji su ostali suočili su se s nedostatkom posla, hrane, odeće, obuće. Potom i sa drakonskim kaznama, novčanim, i zatvorskim. Koliko su se plašili njegovih reči da "ko nije za njega, protiv njega je"?

- Ne bih rekao da se 10.000 Italijana doseljava, jer to su vili vojnici i dobrovoljci iz Italije koji privremeno dolaze da okupiraju grad. U Državnom arhivu u Zagrebu postoji spis u kojem je do početka 1920. godine evidentirano gotovo 3.000 imena osoba koje se izbegle iz Rijeke i Sušaka tokom D'Anuncijeve okupacije. U julu 1920. doslovno sve osobe koje su bile za opciju da se pripoji Rijeka Kraljevstvu Srba, Hrvata i Slovenaca morale su da napuste grad. Da se nisu plašili njegovih reči to ne bi napravili.

Zanimljivo je da ga je Benito Musolini, koji ga je u početku podržavao, čak finansirao, uporedio s pokvarenim zubom…

- Musolini ga je finansirao do kraja D'Anuncijevog života. Nakon Rijeke D'Anuncio je u fašizmu proglašen princem, a sahranjen je uz državne počasti. S obzirom da Musolini nije želeo da uz njega vlada još jedan duče, jednostavno rešenje je bilo da D'Anuncija, koji je od njega bio stariji i kojem je uticaj s godinama opadao, doživotno finansira. U vilu su mu dopremali sve što bi on poželeo, a objavili su i njegova sabrana dela.

Malo je danas ostalo tragova njegove okupacije Rijeke. Mislite li da je zaista, pogotovo što vidimo u filmu kako se po povratku u Italiju okružio stvarima koje su ga podsećale na Rijeku, vladavinu gradom smatrao svojim najvećim životnim poduhvatom?

- Od okupacije Rijeke D'Anuncio je svakako gradio mit. Mit o herojstvu, o gradu života, o gradu žrtvi, o herojstvu njegovih legionara, mit o uzvišenosti latinske rase… Ono što je realno bio njegov poraz, on je stvaranjem Vittorialea pretvarao u priču koja se u toj instituciji i dan-danas putem turizma nastavlja. U Vittoraleu nećete naći ništa kritički o D'Anunciju, baš kako je Gabrijele i priželjkivao.

"Pa šta nam je on trebao", kaže jedna vaša sugrađanka u filmu. Mislite li i vi tako? I koje su, po vama, i danas konsekvence kratkog ali burnog obitavanja D'Anuncija u Rijeci?

- Slažem se s mojom sugrađankom. Najvažnija konsekvenca bilo je što je Rijeka pripojena Kraljevini Italiji 1924, što se vrlo verovatno ne bi desilo da nije bilo D'Anuncijeve okupacije nekoliko godina ranije.

Film je uvršćen u selekcije brojnih festivala. Nedavno je prikazan na festivalu Beldoks, a trenutno je i u bioskopima kod nas. Kako ste zadovoljni reakcijama na film i kuda dalje posle "Fiume o morte!"?

- Jako sam zadovoljan, film je prihvatila i publika i kritika, i bioskopi i festivali. Trenutno putujem s filmom, stičem nova životna iskustva, učim, raspravljam, doživljavam... Ne znam tačno kuda posle, ali znam da će "Fiume o morte!" sigurno ostati bitan deo mene.

https://www.youtube.com/watch?v=1YNIQfqJ6eI