1
Pisanje o ratu suočava nas sa paradoksima ljudske prirode i uzaludnostima ljudskog truda. Iz žarišta rata puca pogled na dominaciju sebičnih materijalnih interesa i altruizam ideoloških parola, na nasilje i glad, na kukavičluk i grabež.
Ana Svirščinjska, „Gradila sam barikadu”, Štrik, 2025. Prevela Mila Gavrilović.
Čega se plaši um, a šta se ruka usuđuje da učini – sve to umetnika i pesnika zadivljuje i brine. O ratu možemo govoriti kao o neželjenoj neminovnosti istorije: ako ga prežive, pričaju ga veterani i heroji, stradalnici i svedoci. Život u ratu, stalno na pragu smrti, gorka je škola sazrevanja. Neshvatljivi plemenitost i sebičluk sudaraju se stalno tokom neumorne potrage za smislom, mirom i pravdom.
Ana Svirščinjska (poznata i kao Ana Svir) pisala je o iskustvu rata, o svom učešću u pokretu otpora i o Varšavskom ustanku – ne na prvu loptu, nikako naglavce. Volontirala je kao bolničarka tokom dvomesečnog ustanka 1944. koji je odneo hiljade žrtava i rezultirao teškim razaranjem grada od strane Hitlerove vojske. Godinama je čekala da se njeno iskustvo spusti u prave reči.
Svakodnevica rata je dramatična: u njoj ima toliko primera samopožrtvovanja i plemenitosti, ali često zna biti uznemirujuće bolna i sebična. Slike smrti pesnikinja razlistava do granica čudesnog, strašnog i nemogućeg a da zapravo sve vreme govori tiho, kao na pola usta, oprezno i suspregnuto. Ana Svirščinjska piše o vatri koja šušti u „bezljudnom gradu”, i slučajno zatečenim leševima pruža „raskoš umiranja”. U gradu leševa samo su vaši žive, tople i kreću se, samo one sa pesnikinjom dele želju za životom: „Slabe kao i ja / žele da žive kao i ja”. Kada dospe u živu kuću živog čoveka, pesnikinja će svoju bluzu punu vašiju u vatru baciti.
Kad padaju bombe, lepota muzeja umire u plamenu: lepota gori „kao slama”, „neprocenjiva / kao čovekovo telo”. U pesmi „Dan kao i svaki drugi” u kazanu se kuva kaša za celu zgradu, ali založenu vatru stanari moraju da ugase čim počne bombardovanje. Na kraju „gutaju sirovu kašu”, svi „srećni što su živi”. Ulice gore, ljudi se boje da izađu u dvorište zasuto bombama, barikade nadživi samo pesak iz vreća nedovoljno jakih da odglume zidove tvrđave. I na sve to, pesma „Očaj”: „Ruka bez oružja / podiže se do neba / prstima hvata nebo za gušu / i pada”.
#related-news_0
Pesma „Podizanje barikade” završava se rečima: „i mada nas niko nije terao / podigli smo barikadu / pod rafalima”. Pesnikinja nabraja koje sve „kukavice” učestvuju u tom poduhvatu: kućepazitelj, piljarica, frizer, švercerka, šnajderka, tramvajdžija, služavka i apotekar čupaju kamen iz kaldrme i tegle vreće sa peskom. Čak su i vrata skinuta sa toaleta građevinski materijal. Svirščinjska evidentira strah ovih tihih neimara dok teče gradnja barikade na kojoj se brzo i lako gine, refrenski nas podseća da su svi oni – kukavice. Ironija je snažna i neophodna – baš zato što je njihova misija sušta neustrašivost.
Bolničarka koja ima tek četrnaest godina razmišlja o tome kako bi volela da umre za sve, da primi čak i svaki metak namenjen Nemcima: „I da ljudi nikad ne saznaju / da sam ja umrla umesto njih / da se ne bi rastužili.” Jasno je zašto je Svirščinjskoj trebalo trideset godina da nas gane kao niko nikad.