Piše Gorčin Stojanović: Vozovi idu dalje

Podeli:
Gorčin Stojanović. Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Nameravao sam o nečem drugom, no vest da je ukinuta još jedna stara beogradska železnička stanica, ona u Topčideru, učinila je da pregršt krhotina od misli i rasutog tereta sećanja na temu vozova, umuljani u melasu protivrečnih osećanja, odagnaju sve druge zamisli za ovu subotnju promenadu reči i slika.

Stvar je, dakako, simbolička: nije da sam sentimentalno vezan za malu, kraljevsku postaju pod košutnjačkim bregom, niti sam ikada nekud krenuo s tog kraljevskog perona. Pod „kraljevskim“, mislim, dakako, i na doživotnog predsednika, skorojevića taman tolikog koliko to behu i oni u čije je odaje nahrupio i s čije je železničke stanice, ove male, kretao njegov plavi voz, onaj u kojem će ga mrtvog dopelati početkom kišnog maja godine osamdesete prošlog veka. Nemam, dakle, nikakvih osećanja spram putnika što su se koristili tom malom stanicom, tim provincijalnim simbolom neke majušne moći koja o sebi misli, baš kao što je to i danas slučaj, kao o nečem velikom i važnom. Skorojevići su uvek i svuda jednako banalni. No, kao što je nestanak glavne beogradske železničke stanice, sa koje valjda svako od nas može prizvati iz sećanja neku sliku dostojnu prvog filma braće Limijer, početka Ane Karenjine ili vrhunca Doktora Živaga, nešto poput ličnog gubitka, tako je i ovaj cubok tom glavnom događaju – smrti jednog emocionalno-železničkog čvorišta – mali okretaj čakije u već postojećoj rani.

Nije slučajno to što deca vole vozove, i što je onaj engleski crtani film o lokomotivi Tomasu (bio) onoliko popularan. Za decu, a Pisac bi rekao i za osetljive, vozovi, stanice, lokomotive jesu živa bića, ona koja se vole, kojima se dive, koja plaše, koja usrećuju ili rastužuju. Kad, uzmimo, mladi kamiondžija iz Memfisa, imenom Elvis Presley peva Junior Parkerovu Mistery Train, posebno na onim ranim snimkama sa prvih sesija u Sun studiju, neki slušalac ima dojam kako je taj tajanstveni voz što je odneo njegovu dragu, zapravo neka neman, mitska, ali stvarna, neki opaki đavolji rođak, zver kojoj su mamac lepotice. 

Potpisnik recimo, kao jednu od ključnih činjenica svog života, doživljava onu uskotračnu prugu što je vijugala sarajevskom kotlinom penjući se ka Palama. Ne samo stoga što je čađavim ćirom išao na izlete sa železničke stanice Čengić Vila, za zaustavljanjem na maloj postaji Bistrik – onoj iz filma Valter brani Sarajevo, nego i zato što su ta pruga i ti vozovi poprišta jednog neobičnog događanja u čiju je verodostojnost i sam počeo sumnjati lišen pomoći bilo kog svedoka, a ismejan od onih kojima je o tome govorio. 

Neki od nas, dece sa Grbavice jedan, naime, kačili smo se na voz, a ne (samo) na tramvaj kao što je to bio tradicionalni sarajevski običaj, i kad su tramvaji bili zeleni vašingtonci, a i docnije, kad su crveni češki ČKD postali glavno sredstvo prevoza. Mi mališani, naime, poređali bismo se duž pruge, a iza rampe na raskršću na kom se seku cesta što vodi na Vraca, breg i ustaško stratište ponad grada, i uska pruga ka Višegradu i dalje, ka Čačku, odakle će na grbavičku pijacu stizati izvrstan kajmak i beli sir, i još dalje u prestonicu. (Ne znam da li je ta uska pruga stizala u Beograd topčiderskom stranom, prolazeći kroz malu stanicu s početka ovog teksta).

Foto:promo

Ionako spora parna lokomotiva tu bi uvek dodatno zastenjala, pa bi stariji momci, već se pre rampe popevši na stepenike drvenih vagona za rasute terete koji su imali malu nadstrešnicu za pratioce, jednostavno pograbili nas prčuladiju i tako bismo se, iznad i između Grbavice, Kovačića, Soukbunara i Jevrejskog groblja – mesta koje su voleli srpski ratnohuškački novinari u vreme opsade Sarajeva – dovezli do Bistrika, na signalu se iskrcali iz voza da nas otpravnik s crvenom šapkom ne uhvati, a onda prugom nazad, najčešće pešice, kroz draču i čađavo trnje kupina, udišući opori miris kreozotnog ulja kojim su impegnirani drveni pragovi, taj miris železnice što diskretno vonja celom sagom o Stublerima i Rejcima u Jergovićevom Rodu.

Nikad mi to nisu verovali ni moji sarajevski, ni moji beogradski ahbabi, pa sam i ja počeo sumnjati u svoje sećanje, sve dok se jednog dana, po sletanju na Butmir, nisam zatekao u vozilu starog Sarajlije, koji mi je, u standardnom maniru gradskih taksista (fele osobito mitotvorački i epsko-lirski raspoložene, lingvistički vazda nadahnute, što se razvidno i lepo može utvrditi čitajući taksi-novelu Tebi šega što se zovem Donald, Ahmeda Burića, izvol’te pazariti u svim dobro snabdevenim knjižarama), potvrdio tu moju priču, nekoć bivajući i sam njenim učesnikom, na čemu sam mu neizmerno zahvalan.

Foto:promo

Grad bez železničkih stanica je pustolina. Sve manje grad, sve više investicioni park. To sam, eto, hteo reći, nevoljko i s tugom. 

Vozovi idu dalje/sada već po sećanju, tako peva Tadeuš Ruževič, pesnik.

Bonus video:

Poslednja topčiderska noć

Komentari

Vaš komentar