Piše Gorčin Stojanović: Briljantna greška

Podeli:
Gorčin Stojanović. Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Prva epizoda skorašnje televizijske mini-serije The Chair, smeštene u akademski milje nekog izmišljenog američkog skoro-pa-prvoligaškog univerziteta (otud bi i naš prevod mogao biti „Katedra“ ili „Šefica katedre“, jer to i jeste noseći glumački karakter u seriji), zove se - Brilliant Mistake (savršena, briljantna greška). Naslov je, dakako, uzet od Elvisa Costella: njegov, moguće je najbolji, album - King Of America - otvara baš taj naslov, ta pesma, čiji prvi stih glasi - mislio je da je kralj Amerike, gde Koka-kolu toče kao staro vino. 

Serija od šest polusatnih epizoda možda ima preambicioznu nameru da pokrije ključne aspekte savremene društvene situacije, poglavito američke, a da u isti mah ispriča uverljive priče svojih likova. Višak ambicije, međutim, nije nužno rđava stvar. Ono što ovu stvar čini vrednom gledanja je možda baš to što savremenom svetu ne daje više kredita nego što ga on zaslužuje. Serija je, ukratko, inteligentno sročena i skrojena. Treba li reći da je izmišljeni univerzitet zapravo metafora za društvo? Američko društvo, dabome. Ali, koje to društvo danas – a i uopšte – nije takvo. Ne mislim ovde na amerikanizaciju: odnosi u igrama moći suvda su i uvek isti, od Šekspira – koga se u seriji obilato i ironično citira, jer je, uostalom, i smeštena na katedru anglistike – do malih autoritarnih država izgubljenih u haosu savremenog sveta, poput ove naše. 

Savršena greška, koja to zapravo uopšte nije, a koju počini omiljeni profesor, zapravo počiva u promeni optike kroz koju današnji svet posmatra samog sebe. Nikad svet nije bio površniji, a nikad samog sebe nije posmatrao s toliko ozbiljnosti. Gde se izgubio humor? Onaj koji počiva na apsolutnom odsustvu svake korektnosti – jer, jebeš korektan humor. Otkud samoodrođena cancell culture (kultura „odjave“), satiranje ljudi i njihovih egzistencija, bili ili ne „krivi“ po tačkama optužnica previše često sazdanih na klimavim temeljima subjektivnih impresija i tabloidski sužene svesti? Možda od toga što je re-prezentacija postala zamenom za sadržaj? Što je sadržaj postao „content“? Što se Šekspira i Čosera – ili Njegoša i Dositeja – više ne čita, nego „prezentuje“? Od „prezentacije“ do upotrebe, tek je korak, kao što to znaju i obilato upražnjavaju srpski nacionalisti, recimo. Kako se jedna manifestacija slobode, poput Parade ponosa, primerice, pretvara u politički korektnu – dakle, neopisivo neduhovitu i bolno dosadnu – paradu prevare koja sistemu, kojem je jednom bila izazovom, obezbeđuje dodatni lažni legitimitet? 

Inteligentan rad, poput serije The Chair, ne daje nikakve odgovore, ali ukazuje na neke moguće. Odsustvo humora nije slučajno: u svetu ispranog duha, briljantne greške (a to je Costellova metafora za Ameriku, jednako, ako ne i više, vredeća, danas kao i 1985, kad je album King Of America objavljen) poput one koju u prvoj epizodu počini profesor, postaju zamajci egzistencijalnog stradalništva, možda ne tako strašnog kao ono iz Kunderinog ranog i ključnog remek-dela, Šala (koje, uostalom, počiva na humoru, kao i ceo piščev opus), ali svakako definišućeg za ovaj trenutak naše sumorne priče. Misli se na svet. A ne amnestira se ni nas ovdašnje. 

Vrednost pomenute serije upravo je u tome što svoju oporu priču kazuje izvrsno doziranim amalgamom drame i komedije. To znači da ne štedi nikog od svojih protagonista – ni one sa zastarelim smislom za pristojnost, ni one politički korektne do prekomernog samosvrhovitog aktivizma što se olako pretvara u pravedničku isključivost, ni kripto-rasiste, ni one koji svoju životnu poziciju utemeljuju u manjinskoj pripadnosti, ni one kojima mera ambicije pomućuje meru ljudskosti, ni one koji svoju objektivnu frustraciju koriste kao sredstvo (samo)sažaljevanja pomoću kog se stiču manje ili više zaslužene pozicije u jednoj duboko hijerahizovanoj sredini kakva su univerziteti. Serija ne beži od uzor-dela iz akademskog miljea poput Društva mrtvih pesnika, Dobrog Vila Hantinga, Osmeha Mona Lize, pa čak i, kod nas nespretno prevedenog, Legally Blonde (“Pravna plavuša”) ili, čak, ne osobito uspelog filma Rewrite sa Hugh Grantom, a koji nije bez izvesnog šarma. Sandra Oh, naslovni lik, šefica katedre za anglistiku, i sama dvostruka holivudska žrtva – političke korektnosti kao i činjenice da je u najmanju ruku neizvesno biti azijatskog porekla u svetu visoko komercijalne kinematografije, igra izvrsno, baš kao i ceo ansambl, na onoj finoj sredokraći između neophodne dramske istine i olakšanog izraza koji trpi i slapstick bravure na ivici farse – u čemu osobito briljira Holland Taylor (majka one dvojice i baka onog jednog iz Dva i po muškarca, stroga profesorka iz Legally Blonde): kanda od najboljih dana Thelme Ritter ne beše tako tačno odigrane epizode izvan domena ocvalog glamura ili karakternog preživ(ljav)anja u ulogama starica. (Nije nemoguć i bar posredan uticaj Davida Lodga i njegove kampus-trilogije, tih pažljivo ispisanih primera(ka) proze sa i oko univerziteta – beše li i kod nas objavljena Zamena mesta – Switching Places?)

Kad je već sve otišlo k vragu, možda se još možemo nasmejati humoru lišenom prvoloptaške opštosti. 

Briljantne greške možda imaju baš tu svrhu.

Bonus video:

Luna park

Komentari

Vaš komentar