Fest kritika – Piše Milan Vlajčić: Tajna čudesne trave

Kultura 09. maj. 202114:07 > 14:21
Podeli:
Milan Vlajčić Foto: Zoran Lončarević/Nova.rs

Drugi dan 49. Festa: "Minari" i "Rifkinov festival"

Iako je rano za bilo kakva ozbiljna zaključivanja, već su dani vikenda pokazali novu atmosferu probuđenih energija na Festu 49: u veliku Kombank dvoranu, mesto gde je u januaru pre pola stoleća započeo beogradski festival pod ironičnim naslovom „Hrabri novi svet“, u podnevnim satima gledaoci strpljivo ulaze, u holu i na prostoru ispred, stotinak uglavnom mladih ljubitelja filma razmenjuje utiske.

Kad se priberemo da su bioskopi gotovo godinu dana bili zakatančeni, ova živost, uz vesti da su neke projekcije već rasprodate, kazuje nam kako je u pravi čas, uz određeni rizik naravno, stigao omiljeni festival da označi, kao u kultnom domaćem filmu, da bioskop ponovo radi!

Gostiju će biti manje nego ikad, ali ima vremena da se to ubuduće nadoknadi. Ne žalim mnogo za gostima neprisutnim, jer bilo je godina kad se zbog halabuke i medijskog meteža oko kultnih zvezda dešavalo da izvrsni filmovi padnu u senku pogrešno usmerene medijske pažnje. A filmovi su jedino i bitni.

„Minari“

Američki film „Minari“ (115 min.) je jedan od najmoćnijih i najlepših filmova godine, što pokazuju mnogobrojne nominacije za Oskara (6), britansku nagradu BAFTA (6), nekoliko Oskara, BAFTE, Zlatnih globusa… Nezavisno od toga, ovaj film reditelja i pisca scenarija Lija Ajsaka Čunga je klasična priča o dolasku iseljenika u zemlju obećanog, „američkog sna“, bez velikih želja o bogaćenju – samo mogućnost da se na komadu neobrađene zemlje marljivo i požrtvovano radi. I da se sagradi skroman dom. Ali i to je vezano sa mnogim uslovnostima koje početkom osamdesetih prošlog veka nije lako ispuniti.

Mladi bračni par Dejvid i Monika sa dvoje male dece već je prethodno zasnovao domaćinstvo u Kaliforniji, nije išlo, i na početku filma vidimo ih kako dolaze u žitorodnu državu Arkansas, tu ih čeka kuća na točkovima, i Monika kaže mužu: „Ti mi nisi ovo obećao“. Naravno da nije. Marljivo rade na živinarskoj farmi osnovni posao – beskrajno razdvajanje ženskih pilića od muških (ako niste znali zašto se to radi, naslutićete odmah). Uspevaju da nešto zarade i uštede, uzmu kredit za sopstvenu proizvodnju povrća, ali ih jedan tornado vraća na nulu. Potom Monikina majka dolazi da živi sa njima, Sondža (fascinantna Juh-Džung-Jun, Oskar i Zlatni globus za žensku sporednu ulogu). Ona požrtvovano pomaže u svemu, mali unuk joj kaže da miriše „korejski“.

Došavši u novi dom, uz sve ostalo korisno, donosi seme čudne korejske vodene biljke minari, što izaziva podsmeh, međutim kad im njenom nepažnjom izgori skladište ugovorene hrane, u nevolji otkriju da u Arkanzasu ima obilje korejskih restorana i da je minari traženi sastojak za salate i birana jela. Javlja se nova nada, nema posustajanja niti lelekanja.

Namerno sam dao dramski okvir radnje da bih sada naglasio da je ovaj porodični portret izatkan u svakoj pojedinosti sa dušom, diskretnim humorom, emotivnošću koja me je podsetila na dramu slavenskih doseljenika (među njima i Srba) iz Ćiminove sage iz osamdesetih, „Nebeska vrata“ (Heavens Gate, što bi se moglo prevesti i kao Rajska kapija).

Posebno je zanimljiv odnos sa susedima: stalno na putu nailaze na čudaka koji nosi drveni krst na plećima: drugi, rašljar, im pomaže da iskopaju bunar, i to nekoliko puta, lokalni sveštenik ih prima srdačno ne pitajući ih u kojeg Gospoda veruju. Igrom slučaja (Crnjanski bi rekao Slučaj Komedijant) spasi ih od gladi i propasti čudna biljčica koja je odjednom postala važan kulinarski sastojak. Pomenuta baka iz priče je izdvojena najkrupnijim nagradama, premda ceo porodični sastav igra u istom tonalitetu, koji srca slama. Reditelj Čung je svaki kadar stavio na pravo mesto, logično i nenametljivo, nudeći nam sagu o postojanosti i čestitosti, u vremenima kad ove vrline izgledaju kao relikti nekih davnih dana.

„Rifkinov festival“

Našavši se u sredini devete decenije života, dakle u dobu kad se mnogi asovi filmske režije nalaze poodavno u panteonu večnosti ili zaborava (stavite po svom nahođenju imena na ovu ili onu stranu), Vudi Alen ne posustaje (kao ni nešto stariji od njega, Istvud ili Polanski). Premda je nekoliko prethodnih naslova palo u senku ranijih, klasičnih dela (pomenuću samo „Ani Hol“, „Hana i njene sestre“ ili „Tužna Jasmin“), njegov najnoviji film „Rifkinov festival“ (83 min.) pokušava da oživi humornu matricu o umetniku koji stalno podleže hipohondričnim napadima, ali i ne odustaje da svoj nekadašnji šarm oproba na lepoticama koje sada mogu da mu budu unuke.

Zlobnici bi rekli da bi mu bili potrebniji psihijatri od kardiologa (oba slučaja iz novog filma), ali zadržaćemo se na ovom filmu koji se u celini odigrava unutar poznatog filmskog festivala u španskom baskijskom San Sebastijanu. Glavni junak filma, inače kao i uvek Alenov doslovni alter-ego, priznati američki pisac i profesor filma Mort Rifkin, našao se tokom festivala u ovom predivnom letovalištu, kao pratilac svoje mnogo mlađe supruge Su, koja na festivalu obavlja važne poslove kao pi-ar mlade francuske rediteljske zvezde (igra ga Luj Garel).

Rifkina igra poznati pozorišni glumac Voles Šon (zapamtili smo ga kao Čehovljevog Ujka Vanju iz „Vanje na 42. ulici“ Luja Mala), dok njegovu ženu tumači Đina Geršon. Alen je kao direktora fotografije zaposlio svog starog saradnika, legendarnog Vitorija Storara, koji je s lakoćom snimao poznate zvezde svetskog filma u ambijentu festivalskih i gradskih zdanja – ako niste bili u ovom kraljevskom letovalištu (doslovno kraljevskom, jer su španski kraljevi zime provodili u predivnom zamku iznad grada), videćete šta je raj na zemlji.

Zaplet bi trebalo da bude alenovski (mnogo šale, obrta, viceva), ali tu su nastale nevolje, tužno je kad vas neko zabavlja, a hici odlaze u prazno. Glavni Alenovi aduti trebalo je da budu snovi jednog filmofila u stilu prepoznatljivih poetika Bunjuela, Felinija, Bergmana (čuvena partija šaha sa Smrću u „Sedmom pečatu“), nažalost uz mnogo pretenzioznosti i sa nejednakim uspehom (povremeno čisti blam). Film nijednog trena nije dosadan, ali posle banalnih bračnih nevolja u porodici Rifkin, ostaje nešto gorkog ukusa. Rediteljska upornost u tim godinama zaslužuje poštovanje, nevolja je na drugoj strani – očigledno je ponestalo džebane.

Komentari

Vaš komentar