Nova.rs u nekoliko nastavaka objavljuje odlomke iz knjige “Kontraendorfin” Svetislava Basare, za koju je proslavljeni pisac dobio Ninovu nagradu za roman godine.
Piše: Svetislav Basara
Popis stanovništva Republike Srbije krunski je dokaz poražavajuće polne nemoći Srba, polna pak nemoć je generator vekovne težnje da se nemogućnost penetracije kompenzira prodorom u dubinu neprijateljskih redova, a da se mlitavost erekcije nadoknadi čvrstinom vojne discipline i teritorijalnom ekspanzijom. To su glavni uzroci periodičnih ratova koji su za Srbe sjajna prilika da sramotu polne nemoći speru tuđom krvlju ili da izvrše samoubistvo polaganjem života za otadžbinu.
Ratovi su kolektivne košulje od kostreti, gospodine Kaloperoviću; rat neka društva degradira, piše De Maistre, reče dr Sanda V. i naruči dva piva, neka pak preporodi. Nas Srbe – tj. 50% mene, ne zaboravite da sam pola Hrvatica – rat po pravilu degradira. Degradira, doduše, i Hrvate, drugu moju polovinu, tako da smo i vi i ja podjednako degradirani. Nejebica je primarni casus belli većine ratova na prostorima bivše Jugoslavije na kojima – osim u obećanjima, na rečima, na dođem ti, u hvalisavim zapisima po kafanskim nužnicima, i sličnim mestima – gotovo da i nema seksualnih odnosa vrednih pomena, a ako se neki snošaj i dogodi, to po pravilu bude silovanje, ili ti ga slučajni ljubavnik, pritajeni peder, surdukne u dupe. Od svoje četrnaeste godine do preseljenja iz Alekse Šantića u Sombor, potom i u Somboru, bila sam silovana najmanje trideset pet puta, od toga trećina analno. Nisu mi ta silovanja ostala u lošoj uspomeni – bilo je tu nekog thrilla, neka su me dovodila i do ivice orgazma, ne dalje – za razliku od trista dobrovoljnih snošaja, zapravo uzajamnih mrcvarenja polnih organa koja sam pretrpela u istom periodu. Šteta što uz postojeća dva ne postoji bar još jedan pol, bilo bi više izbora. Nije čudo što smo zbog hronične nejebice listom bipolarno poremećeni. Zaustih da kažem da je Kangilem još sedamdsetih godina najavio pojavu nekolikih novih polova, da se na tome ubrzano radi, ali kao neko kome su zbog deklasiranosti i postojeća dva previše, oćutah. I dobro učinih. Ne navedi je vo iskušenije, pomislih. Nisam se olako, bez borbe, predavala poroku masturbacije, nastavi dr Sanda V., bolje bi, međutim, bilo da sam odmah bacila peškir u ring. Momci iz Alekse Šantića, potomci violentnih dinaroida sa kojima sam, kako se to kaže, vodila ljubav (u pokušaju, namah i u povratu), priča su za sebe. Listom su delovali krepko, kao od brda odvaljeni, na prvi pogled su obećavali 100 dana Sodome, sve se, međutim, ako ne bi završilo u sodomiji, svršavalo na tom utisku. Ponekad i pre. Samo što bi mi se kundalini prenula iz dremeža, samo što bi deve i asure indijskog Panteona – videvši šta se u podnebesju Zapadnobačkog okruga radi (i kuda to vodi) – zajaukale avaj, avaj, lingam je u joni, momci iz Alekse Šantića, suklate i nespretnjakovići sa kojima sam legala po strnjikama i senicima, neslavno bi svršavali, poneki zauvek, ponekad i pre nego što bi lingam uopšte prodro u joni. A retko je prodirao.
Bili ste u pravu kad ste u romanu, zaboravila sam naslov – koji preksinoć pročitah na BS Nis Petrol Novi Sad – zapisali da je mit o natprosečnoj polnoj moći Srba jedan od najlažnijih srpskih mitova. Nigde, da ne dužim, muškarca, sve pičkolizac do pičkolisca. Ni cunilingusu nisu dorasli. Nemaju nikakve sofistikacije. Ližu kao što ližu sladoled, cokću jezikom, oblizuju se, razumete šta hoću da kažem. Razumem, rekoh. Utom na parking BS Beška 2 pristiže autobus Bojan Travela iz Plovdiva, buljuk izgladnelih, dehidriranih putnika jurnu u prodavnicu, nastade masovna otimačia za smoki, leblebije, grisine i fantu, južnoevropska kakofonija i dovikivanje ispuniše BS Beška 2, moradosmo dr Sanda V. i ja da zaćutimo na neko vreme. Posle pauze od dvadesetak minuta, autobus Bojan Travela nastavi pohod na Beč, dr Sanda V. nastavi gde je stala. (…)
(Iz romana “Kontraendorfin” u izdanju Lagune)
Kraj
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare