Nova.rs u nekoliko nastavaka objavljuje odlomke iz knjige “Kontraendorfin” Svetislava Basare, za koju je proslavljeni pisac dobio Ninovu nagradu za roman godine.
Piše: Svetislav Basara
(…) Iako mi se nikuda nije išlo – niti se ikud imalo ići – krenuh dalje i pomislih da sam sedamdeset dva, u duhovnom smislu uludo straćena sata komotno mogao provesti pod totalnom anestezijom i da bi u stvari bilo bolje da sam ih proveo pod anestezijom, bar bih imao alibi za amneziju, progresivnu kako će se pokazati.
Kucnuće čas i za totalnu anesteziju, ali drugim povodom, doći će i to na red.
Ništa čudno, pomislih, za Srbiju, zemlju kolektivne amnezije, u kojoj se stvari, ljudi i događaji koje treba zakonom zaboravljati i brisati iz pamćenja prenose sa kolena na koleno i vekovima se povlače po kolektivnom pamćenju – zemlju u kojoj se na zločince i imbecile neprestano podseća i povazdan blebeće o njima, o kojima sa Politikine prozvodne trake neprestano izlaze zločinački feljtoni – za razliku od ono malo stvari, ljudi i pojava vrednih pamćenja koji bivaju zaboravljeni istog trenutka kad se pojave, najkasnije sutradan.
Mnogo godina kasnije pomislih u mom kućerku u Sremu da je višepartijski ološ Đilasu otkrio spomen ploču u znak zahvalnosti što nije poživeo dovoljno dugo da i njih postrelja, a baš šteta, pomislih potom, setivši se da Stojković Đilasu nije zamerao što je masovno streljao, nego što je streljao pogrešne osobe.
Godinama pre toga, decembra 2009, Đilasova rezidencija, koja kao da mi je čitala misli, krenu (ili mi se učini da krenu) da me prati, diskretno, sa distance, ali se, kad se osvrnuh da proverim da li me prati (i ustanovih da me prati), munjevito vrati na broj 8, kao u filmu Matrix, koji smo Stojković i ja 2003. godine gledali jedanaest puta zaredom u biskopu Odeon, odnedavno preuređenom u magacin španskih buva, vibratora i vijagre.
Primetih u magnovenju da niko od prolazanika nije primetio podmukli rezidencijin manevar, a ako je neko i primetio (a neko je morao primetiti), onda se pravio da nije primetio.
Kao u filmu Matrix.
Nešto kasnije, zastadoh na ćošku Kosovke i Takovske, premišljajući se da li da krenem, levo ili desno – sve vreme pod snažnim utiskom da me Đilasova rezidencija posmatra iza ćoška ulice Majke Jevrosime – i pomislih da sam cela 72 zarez nešto sata proveo u delirijumu i ne samo što nisam izvukao nikakvu duhovnu pouku, ne samo da se ne sećam deliričnih vizija, nego o delirijumu ništa i ne znam. Ugledah utom preko puta nakazne zgradurine Radio televizije Srbije – iz koje se 24 sata dnevno 7 dana nedeljeno emituju notorne imbecilnosti, prostakluci i otvorena huškanja na masovna ubistva – neugledni intenet kafe, uđoh unutra, naručih kafu, predomislih se, naručih pivo (kao Cicvarić, pomislih), sedoh pred monitor i na Google pretraživaču ukucah – delirijum. Čovek se uči dok je živ, pomislih. Malo je falilo da pomislim i nikad nije kasno, ali se u poslednji čas uzdržah. Delirijum ili bunilo – pisalo je na Wikipediji – je stanje konfuzije, često praćeno halucinacijama, deluzijom, emotivnom labilnošću i anksioznošću. Karakteriše se globalnom kognitivnom disfunkciom u bolesnikovoj svesnosti i pažnji. Obično je rezultat promene u cerebralnom metabolizmu usled intoksikacije alkoholom ili drugim drogama, šokom ili vrućicom ili višestrukim etiologijama (šta su to etiologije, zapitah se), a može nastati i tokom apstinencije od supstanci koje izazivaju zavisnost. Ništa se tome nije imalo dodati, ništa oduzeti, ali ništa to nije objašnjavalo. Okrenuh se ka šanku da naručim još jedno pivo i naprosto se zgranuh ugledavši prekoputa, na zamrljanim staklenim vratima RTS-a, odraz Đilasove rezidencije koja se, kao u filmu Matrix, stopila sa zgradom pored kafića i posmatrala me u retrovizoru automobila nepropisno parkiranog na trotoaru. Prva mi pomisao bi da odjurim u policijsku stanicu u Majke Jevrosime, nadaleko čuvenu po umlaćivanju prekrišilaca javnog reda u mira i da protiv Đilasove rezidencije podnesem krivičnu prijavu zbog uznemiravanja, ali se predomislih, setih se da je policijska stanica u Majke Jevrosime devojačka soba Đilasove rezidencije, da vrana vrani oči ne vadi i da bi sve što bih postigao krivičnom prijavom bilo da me policija – ovoga puta sa ozbiljnijom, možda i letalnom dijagnozom – stražarno vrati na mesto zločina, u Inistitut za mentalno zdravlje, u Palmotićevu, gde bi me Đilasova rezidencija neprestano imala na oku. Precrtati oku, napisati nišanu. Nemoguće je izboriti se sa Đilasovom rezidencijom, ovlašćenim provajderom najtežih duševnih bolesti za ludnicu u Palmotićevoj, dobro je što se toga setih, pomislih, nije znači sve izgubljeno. U tom trenutlku, kao u filmu Matrix, pored kafića (idući, pretpostavljam, na dužnost u crkvu sv. Marka) promače neki usukani pop, a meni sinu da tamo gde ima popa mora biti i Boga – popovi i služe da nas na to podsete – i u poslednji se praktično čas setih da gde ima Boga nema zaborava. Bar ne u teoriji.
Živnuh naprosto, naručih još jedno pivo (plus stomakliju) – pretpostavljajući da bi me Stojković podržao u tome, iako bi mi nabio na nos da sam gori od Cicvarića – a konobaru koji je obeshrabren mojim zapuštenim izgledom, podozrevajući da neću imati para da platim piće, oklevao da donese porudžbinu, rekoh da sam upravo dobio nasledstvo u iznosu od 184. 650 evra (što je bilo sušta istina, Stojković mi je u cent toliku sumu, sve što mu je ostalo na računu, testamentarno zaveštao, minus troškovi sahrane), i da, u to ime, nameravam i njega da častim pićem. I konobar momentalno živnu. Poskoči od moje sreće. Čak mi se osmehnu. Sav servilan donese piće. Obrisa sto rukavom. Piće mu, naravno, nisam platio. Nisam platio ni svoje. Tako je to u Srbiji, dovoljno je reći da imaš puno para i više ništa ne moraš da plaćaš, svi ti se odmah smeše, svi odmah obleću oko tebe, poznajem najmanje tri propalice koji su primenom tog trika godinama živele na visokoj nozi bez prebijene pare u džepu. (…)
(Iz romana “Kontraendorfin” u izdanju Lagune)
Sutra: Polna nemoć Srba
