Vibrantno osećanje koje je pratilo filmske dugoprugaše nije se završavalo sa ponoćnim projekcijama, već je neoficijelni FEST nastavljao da se odvija u glumačkim prostorima Akademije za pozorište, film, radio i televiziju u epicentru Beograda.
Sva izdanja FEST-a, kroz njegovu dugu istoriju, prevrtana su kao ćevapčići na roštilju ne samo kritičarskim, selektorskim, rediteljskim, već i političkim, pa i „subnorskim“, (pr)ocenama. Kako su se u tom „trezoru filma“ snašli volonteri i kakav je njihov pogled na ovaj prestižni festival priča za „Novu“ prva volonterka Milena Stojićević.
– Dejan Kosanović, dekan Akademije za pozorište, film, radio i televiziju, i profesor Predrag Delibašić pozvali su nas da volontiramo na festivalu za koji smo znali samo da je filmski i da će se zvati FEST. Svi smo bili mladi. Pratilo nas je neponovljivo osećanje grupe koja prisustvuje jednom velikom, ne samo kuturnom, činu. Bilo je to nešto najvažnije što nam se desilo. Osećali smo da smo važni. A bilo je kao juče – seća se Milena Stojićević, tada studentkinja organizacije na Akademiji.
S njom u klasi takođe i među volonterima Feti Dautović, Nenad Romano uz još dvadesetak studenata Akademije. Naša sagovornica će i ove zime, kao gledateljka, istrčati još jedan FEST filmski maraton.
– Naša uznemirenost kroz dane FEST-a bila je znak posebne energije, radoznalosti, posvećenosti. Bili smo deo neverovatne, fantastične, kulturne atmosfere, tačke okupljanja ljubitelja filma suočenih s velikim talasom filmske publike. Moj utisak je da su gosti, osećalo se to, bili ispunjeni istom količinom energije i iskrenosti posvećenika filmske umetnosti – smatra Milena Stojićević.
Ove reči sagovornice, ne tako davno i direktorke Beogradskih letnjih igara (Belef), neobično su me podsetile na razmišljanje Rajka Grlića, koje sam pročitao u monografji posvećenoj poluvekovnoj istoriji ovog festivala („FEST- zaveštanje od četiri slova“ – Biblioteka grada Beograda).
„FEST je bio čudo za koje smo mislili da smo zaslužili, da je krajnje normalno da se nakon što se to dogodilo kazalištu (BITEF) i muzici (BEMUS) dogodi i filmu. Bio sam te 1971. nadobudni mladac koji će upravo te godine magistrirati režiju igranog filma na FAMU u Pragu. Niko mi nije bio ravan u tom imaginarnom svetu u kome sam tada boravio i nije bilo ništa normalnije nego da i ja dođem na tu svečanost svetskog filma“, navodi Grlić.
Vibrantno osećanje koje je pratilo filmske dugoprugaše nije se završavalo sa ponoćnim projekcijama u Domu sindikata, kasnije u Domu omladine, već je neoficijelni FEST nastavljao da se odvija u glumačkim prostorima Akademije za pozorište, film, radio i televiziju u epicentru Beograda.
– Na Akademiji smo svako veče po završetku programa organizovali žurke. Naravno, ne samo za studente i volontere već i goste FEST-a. Sa nama je bila i Liv Ulman, kao i Džek Nikolson. I danas me uveravaju da sam ga odbila za ples. Svi gosti, svetske filmske zvezde bili su deo našeg ambijenta, našeg društva bez trunke mitomanije. Tako je FEST za nas, prvu četu volontera, trajao i do 18 sati dnevno – priča Stojićević.
Tome je, prema rečima naše sagovornice, doprinela, pre svih, Mirjana van Blarikom.
– Ona je jedna od ključnih ličnosti FEST-a. Ta devojka sa Čubure je mudro, s merom i uočljivim autoritetom uverila sve nas da filmske zvezde i zvezdice nisu neizbežno razmažene – kaže Stojićević, a na pitanje šta današnjem FEST-u nedostaje, prva volonterka odgovara.
– Podrška, jaka medijska podrška, ne u najavi filmova, gostiju, programa već slojevitih tematskih priloga, portreta, emisija… To je ono što nedostaje. „Hronika FEST-a“ bila je kultna emisija, sećamo se i „Kino-oka“, kao i „FEST na TV“, „Festovizije“… Organizovani su tematski filmski simpozijumi, kao i jaki studentski filmski programi, projekti, susreti, suočavanja, okrugli stolovi – zaključuje Milena Stojićević.
Vladan Škorić je među volontere FEST-a „regrutovan“ 1973. Takođe Organizacija na Akademiji za pozorište film, radio i televiziju. Na godini sa Milenom Dragićević Šešić, Borisom Kostovim, Predragom Šarcem…
– Volontirao sam u protokolu FEST-a. Gostiju je bio kao na pokretnoj traci. Te ’73. kada sam počeo, na Surčin su sleteli Piter Bogdanović sa Sibil Šeperd, zatim braća Botoms, Đina Lolobriđida, Alberto Sordi, Ugo Tonjaci, reditelji Ježi Skolimovski, Mikloš Jančo, Stanislav Rostocki, Ken Louč, Nani Loj… – seća se Škorić.
Škorić je dočekao i neobično dobrog glumca i sasvim običnog Amerikanca Džeka Nikolsona.
– Na putu ka hotelu, u jednom trenutku, gotovo praveći dramsku pauzu, sustiglo me je njegovo neočekivano pitanje. Da li su lepše Beograđanke ili Dubrovčanke? Rekao je da planira da vidi Dubrovnik. Šta sad reći – pomislio sam? – priča Škorić.
Škorićev odgovor gotovo da nagoveštava njegovu buduću diplomatsku karijeru i boju koju diplomate najviše vole: kariranu.
„Jugoslovenke su najlepše“, odgovorio je Nikolsonu.
Naš sagovornik, međutim, navodi i neke reklo bi se sasvim nevidljive goste FEST-a.
– Upravo te ‘73. godine u Beograd dolaze direktori „Unifrans filma“, „Unitalija filma“, generalni sekretar Međunarodne federacije producenata i festivala. Na FEST-u je i direktor Venecijanskog festivala. Dve glavne „zverke“ te godine bili su direktori „Vorner bradersa“ i „Junajted artista“. Potonji direktor mi je sledeće ‘74 godine pomogao da u Londonu, kroz dodatno učenje jezika, dobijem i posao. Sećam se gužve u njihovom ofisu kada je Rodžer Mur trebalo da potpiše ugovor za novi film o Džejmsu Bondu.
Radeći u Saveznom sekretarijatu za inostrane poslove, pred Samit nesvrstanih 1989. u Beogradu, Škorić planira da napravi iskorak u oveštalom protokolu i da u FK Crvena zvezda učlani tadašnjeg predsednika Argentine Karlosa Menema.
– Pozvao sam generalnog sekretara Crvene zvezde Vladimira Cvetkovića i poneo na „Marakanu“ pismo koje sledećeg dana Zvezda šalje mom šefu: “Povodom Devetog samita nesvrstanih, Fudbalski klub Crvena zvezda želi da u svoje počasno članstvo primi nekoliko šefova država i vlada Pokreta nesvrstanih. Pod brojem jedan, predsednika Argentine Karlosa Saula Menema. Broj dva, predsednika Ekvadora, kao i Mozambika i Indonezije“ – seća se Škorić teksta pisma.
Desetak dana uoči Samita „Politika“ na naslovnoj strani objavljuje tekst uz naslov „Ekskluzivno: Menem u Zvezdi“. Dopisnik „Politike” iz Buenos Ajresa Moma Pantelić prenosi: „Prilikom predaje akreditivnih pisama jugoslovenskog ambasadora Ivana Mažurana u Buenos Ajresu, predsedniku Menemu predat je poziv Crvene zvezde da postane počasni član kluba, što je argentinski predsednik s osobitim zadovoljstvom prihvatio.“
Karlos Menem po dolasku u Beograd odlazi na „Marakanu“ sa Maradoninim dresom u rukama. Zvezda uzvraća istom „desetkom“ ali crveno-bele boje.
Sredinom devedesetih Škorić se nalazi na mestu prvog čoveka naše ambasade u Kopenhagenu. Jednog jutra dobija poziv poznatog danskog producenta.
– Tražili su za film naturščika iz Srbije. Javite se sutra, rekao sam.
Bio je to početak nove karijere Slavka Labovića. Dobija ulogu pored Madsa Mikelsena u filmu „Pusher“ (kod nas „Diler“) zatim i još poznatijem „U Kini jedu pse“. Labović igra i u filmu Srdana Golubovića „Apsolutnih sto“ kao i u još nekoliko srpskih i desetak danskih filmova.
Volonter FEST-a Vladan Škorić, u međuvremenu, osniva Dečju fudbalsku asocijaciju, gde kroz Mini maksi ligu, u poslednjih dvadesetak godina, prolazi više hiljada darovitih mladih fudbalera. FEST još traje – ne samo za volontere.
Bonus video: Gvinet Paltrou: Omražena kraljica Holivuda – od Oskara do reklamiranja vibratora
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar