5
Duga istorija ploča o raskidima dobila je epohalni nov nastavak. Upravo objavljeni album Adele, po imenu „30”, remek-delo je modernog soul-popa, koje osvetljava ovaj svet verom u ljubav, uprkos svemu.
Svi vole Adele. S pravom.
Vlasnica je nekoliko albuma što su definisali ovo doba u pop muzici – debitantskog hita 19 (2008), najprodavanije ploče u XXI veku 21 (2011), te nostalgičnog 25 (2015). Svima je jasno da je Adele nastavila putanjom zacrtanom od strane Amy Winehouse, te da njen uspeh počiva na temeljima koje je postavila ova odmetnička zvezda. Ali, Adele kao autorka svojih pesama i vlasnica jednog od najmoćnijih savremenih vokala, iskazala je u međuvremenu svojom muzikom neke presudne stvari, i to sa samih vrhova top lista, te se mora reći da stoji sama za sebe kao veličanstveni spomenik aktuelnom ženskom samoosvešćenju – i to onom dostupnom milionima, a ne samo elitama.
Tako je i sa njenim najnovijim albumom 30 (Columbia), perfektnom melodramom za bilo koja vremena, a posebno ova naša razbijena. Njegova tema je rastanak sa mužem Simonom Koneckim, i produžetak priče kroz direktnu posledicu – ostanak nasamo sa sinom Angelom. Interesantno je primetiti koliko se ovakav činjenični uvid u ljubav jedne žene, razlikuje od mitologizacije romanse koju muškarci često vole da sprovedu. Ljubav je bolno stvarna kad o njoj peva Adele. U njoj se radi samo o vrlo konkretnim ljudima i onome što oni čine sebi i drugima. Nema tu ničeg magičnog ili nadrealnog, sve je krajnje faktički izneto i tek se Adelina čista snaga vere u ljubav, pojavljuje kao sila koja nadilazi stvarne događaje i odnose među ljudima.
Ovo je realističan govor o ljubavi, kog žene praktikuju verovatno otkad jezik postoji, jer su svesnije posledica emotivnog povezivanja i spremnije da žive sa njima. Dok će muško sastavljati sonete i spevove, navodno posvećene damama, ali zapravo posredno veličajući svoju sposobnost da voli, žensko će u prvi plan uvek staviti direktnu odgovornost prema onome sa kim je osećajno povezana – a to su u ovom slučaju i muž i dete, svako na svoj način. Konačno, žene skoro sigurno razlikuju više vrsta ljubavi nego muškarci, jer se češće ostvaruju kroz povezivanja zasnovana na osećanjima.
Razlikovanju raznih faza ljubavi posvećen je Adelin album 30. Zatičemo je u problemu, kog teško može da otkloni bez našeg saučestvovanja, no ovde nema fetišiziranja bola, samo borbe da se on savlada. Njeno pevanje je glavna zvezda ovog dela, jer umesto zašećerene umivenosti, ovde glas stalno preti da će se rasuti i prepući, što se na mahove i dešava. Kao da je i Adele dosta da igra ulogu pop zvezde i sad nam priča kako stvarno stoje stvari. Pored šaputanja na jastuku, ovde imamo duge usamljene noći uz vino, kao i jecanje u kupatilu.
Cela, hronološki izneta priča, o stvarnom raspadu Adelinog privatnog života počinje bajkovito, jer „Strangers by Nature“ zvuči kao muzika za Diznijev film (ništa čudno, u pitanju je omaž Judy Garland) – dok ne shvatite da se radi o proglašavanju definitivnog razlaza dve osobe, i priznavanju da je tako bilo suđeno. Verovatno su sve propale veze počele kao bajke, a onda se pretvorile u svoju suprotnost. Hit singl „Easy on Me“ Adelina je molitva da je sudbina poštedi suvišne patnje, pod tim okolnostima. Ali ako su ove dve nežne uvodne kompozicije nekako normalne za jednu osetljivu ploču, stvari postaju dramatične u „My Little Love“ – ona spada u retke momente u kojima se istorija soul muzike sažima, pošto u njoj zaista nema ovakve pesme, gde se mlada majka poverava i pravda svom sinu, objašnjavajući koliko joj je teško bilo da se razvede i zašto je to morala da uradi. Sve se odvija uz stvarne, snimljene odgovore njenog Angela, te povremeno Adelino gutanje suza. Provala ovako stvarnih ljudskih osećanja u pop muziku, dovodi do toga da sve potencijalno trivijalno odmah otpadne, a nama postane jasno kako je Adele upravo podarila deo svoje intime, jer prosto mora da nas svojim svedočenjem upozori. Milioni ljudi prolaze kroz slične stvari i ona sada sme da im se obrati.
Ploča potom dobija brži tok, utapajući se u svakodnevna dešavanja, i samim tim postaje strašnija: „Cry Your Heart Out“ čak i zvuči kao ulična šetnja, dok vapije za oduškom, koji bi bar za trenutak spasao našu junakinju i izvukao je iz preteće depresije. „Oh My God“ donosi sjajno harmonizovanje glasova preko upbeat plesnog ritma, dok nas vodi u opčinjavajuće predele moguće ljubavne epizode sa nekom novom osobom, mada bi to mogla biti samo još jedna prevara na putu. Herojska „Can I Get It“, jedna je od najboljih pesama ovde, poklič za emotivnom pravdom i pronalaženje sopstvenog puta kroz nedaće koje su nas snašle, a da to ipak ne bude nešto prozaično kao što je usputan seks. Činjenica da se Adele trudi da živi normalno, uprkos onome što joj se desilo, dodaje albumu novu potresnu dimenziju.
Koliko je zaista pocepana raskidom otkriva numera „I Drink Wine“, otvarajući finalni deo albuma 30, bogat kontemplacijama na temu ljubavne propasti i uvida u njene razloge, poput šetnje po krhotinama razbijenog stakla – Adele ovde zatičemo u punokrvnoj soul-rock baladi, kako omamljena pije vino u samotnim noćnim satima, do samog jutra. Ležerni intermeco „All Night Parking“ (with Erroll Garner), tu je da da dočara atmosferu žurki, na kojima se oni slomljenog srca često nađu u potrazi za utehom. Ali čarobna „Woman Like Me“, potpisniku lično najdraža, spada u one umetničke podvige koji će upisati 30 u povest – u njoj se svode računi sa bivšim ljubavnikom na način osobe sa obe noge na zemlji, dok sabira i oduzima šta joj život donosi. „Samozadovoljstvo je najgora osobina, da li si lud? / Nikad nisi imao ženu poput mene / Tužno je da muškarac kao ti može biti tako lenj“, i slične, pomalo grube rečenice, ipak uopšte ne zvuče kao iskazi ogorčene osobe, nego nekog ko se pomirio sa sudbinom. Ništa nas ne razotkriva tako brutalno kao neuspela ljubavna epizoda. Stvarnost progovara iz Adeline muzike, na način svima nama poznat, kao mučna, ružna i često nemilosrdna.
Sam kraj donosi potpuno usporenje u kome se stvari odvijaju kao u slow-motionu. To ne znači da je drama manja. Upravo suprotno – ona postaje večna, kao deo pamćenja naratorke. Od trolista grandioznih balada – „Hold On“, „To Be Loved“ i „Love Is a Game“ – najstrašnija je ona srednje navedena, poema o samosučeljavanju u kojoj niko ne ostaje pošteđen, a naročito Adele, što sama sebi ima ponešto gorko da kaže. Anđeoski sročena „Love Is a Game“ nudi veličanstveno orkestriran, naizgled spokojan kraj, skoro happy end na filozofskom nivou, u kome pronalazimo Adele dok traži mir sa sobom, poručujući kako „ljubav nije igra“, i da je ona uvek ozbiljna u vezi sa njom, te da je surovo sebi nanositi bol, ali da bi ona uvek učinila sve isto. No, ovo zvuči samo kao naknadna velikodušnost napaćene osobe.
U Adelinim pesmama postoji nešto što definiše ovaj trenutak u kulturi. Nešto što određuje i nas. Nalik na veliki prvi album drage Sade, slično pomenutoj tragičarki Amy, ili pretečama kakve su Aretha ili Ella, ona je soul diva koja živi u svetu u kome jedino osećanja presuđuju ljudima. Može sve da se sruši oko nas, kao što se i ruši, ali ona se bavi ljubavlju. I u tome je ključ za razumevanje veličine Adele: vera u sebe zapravo je jedini pravi put napolje iz civilzacijske klopke u kojoj smo sad.
Sve ovo daje nam za pravo da zaključimo da je Adele jedna od najvažnijih pop umetnica ovog veka, a 30 njen za sad najbolji album, velika oda ljubavi i svemu što ona donosi sa sobom, slavljenje života kako takvog, ni više ni manje.
Bonus video:
Glas, dirka, bas
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
