To je to! To je ono što sam video u svojoj glavi dok sam čitao knjigu kao dete! Ovo je bila vrišteća reakcija prijatelja glumaca Oskara Ajzaka i Džoša Brolina kada su prvi put pogledali film "Dina".
I takav utisak nakon gledanja jednog od najiščekivanijih filmova 2021. godine nije jedini. Naprotiv. Suze, lupanje srca, ili uzdasi, prate vas dok izlazeći iz bioskopske sale pokušavate da saberete utiske i vratite se u ovaj svet, iako vas ne napuštaju čarobne slike… I sve vreme se pitate kako je neko uspeo da tako verno dočara istoimenu knjigu Frenka Herberta iz 1965. godine.
A to je pošlo za rukom kanadskom sineasti Deniju Vilnevu, i izvrsnoj glumačkoj ekipi koju je okupio. A u „Dini“ igraju Timoti Šalame, Oskar Ajzak, Rebeka Ferguson, Džoš Brolin, Stelan Skarsgord, Havijer Bardem, Zendaja, Džejson Mamoa… Film se „porađao“ čitave tri i po godine. Koštao je oko 165 miliona dolara, a premijera je odlagana i odlagana. Trebalo je da se desi pre godinu dana. Pa je pomerena za mesec, pa onda i godinu dana. Krivac je naravno bila pandemija. I kada se napokon desila 3. septembra na Venecijanskom filmskom festivalu, većina je ostala bez teksta.
„Ovo je film koji vas poziva da se izgubite u njemu“; „naučna fantastika u punom sjaju“; „ostvarenje koje obuzima sva vaša čula“, „film koji će vam oduzeti dah“ – ovo su samo delići kritika svetskih medija o filmu „Dina“ koji je od četvrtka na redovnom bioskopskom repertoaru Kombank dvorane.
No, start bioskopskog života ove mitske epopeje nije prošao „bez trzavica“. Film je trenutno dostupan u bioskopima tek u nekoliko evropskih zemalja, a u Americi od četvrtka. Paralelno sa bioskopskom premijerom u SAD dostupan je za striming na HBO maksu. Zbog takvog poteza Vorner brosa, Deni Vilnev je „zaratio“ sa filmskom kompanijom. Žestoko im je odbrusio napisavši kolumnu u „Varajetiju“ u kojoj je naveo da je ogromna ekipa uložila više od tri godine života u stvaranje filma kojem oni „direktno prave finansijsku štetu i omogućavaju pirateriju“.
– Uradio sam to zarad svog mentalnog zdravlja. Bio sam tako besan, povređen. Razumem koliko je štete nanela pandemija, ali ovaj film je ljubavno pismo velikom platnu – objasnio je reditelj, dodavši kako je ovo samo još jedna od stalnih pretnji kinematografskoj tradiciji, koju vidi kao „ispunjenje drevne ljudske potrebe za kazivanjem priča“.
A to njegovo ljubavmo pismo, „Dina“ donosi priču o pametnom, darovitom mladiću plemićkog porekla Polu Atridesu koji se zapućuje u daleko prostranstvo, na najopasniju planetu u svemiru, Arakis kako bi osigurao budućnost svoje porodice i naroda. Započinje život u pustinjskoj zajednici Fremena, postaje njihov vođa jer je iznenada uvučen u sukob oko distribucije najvrednije supstance u galaksiji, melanža koji se nalazi samo na Arakisu…
I dok bi ovo bio šturi zaplet, „Dina“ zapravo govori o univerzalnim pitanjima, svim onim koji su mučili sve nekad, a mučiće i zauvek. Film je bajka o značaju prirode, parabola o trgovini naftom, kritika kolonijalizma i najzad upozorenje da ne treba slepo verovati „harizmatičnim“ vođama.
Za razliku od većine naučnofantastičnih filmova, koji se snimaju u studiju, Deni Vilnev je želeo stvarne lokacije. I snimao je film na pustinjskim lokacijama u Jordanu i Abu Dabiju, gde su se glumci topili u svojim kostima po nesnosnoj vrućini, ali su napravili vizuelno spektakularnu odu pustinji. A ta lokacija, kada su filmovi kanadskog sineaste u pitanju, postala je „dom“. I „Dina“ je bila još jedan od njegovih „izgovora“ da se ponovo vrati u pustinju. Voli je zbog osećanja izolacije koju pruža:
– Ona je odsjaj tvog unutarnjeg bića, i što više zalaziš u pustinju, dublje zalaziš u samoga sebe. Takva vrsta introspekcije oduvek je imala veoma dubok uticaj na mene. U pustinji se osećam kao kod kuće – priznao je reditelj za „Njujork tajms“, uporedivši sebe sa glavnim junakom „Dine“ Polom Atridesom, koga igra Timoti Šalame:
– Kada se Pol po prvi put obre u pustinji, ima neki osećaj povezanosti. Taj trenutak me baš pogađa. Iako je u potpuno vanzemaljskom okruženju, oseća se kao kod kuće.
Možda i kanadski reditelj ima dar da napravi nešto što je, na prvi pogled, zastrašujuće za nas, nepoznato, daleko od ovozemaljskog, a na gledaoca deluje umirujuće. Kao da je kod kuće. I Šalame tako misli:
– Vilnev je među retkim odabranim rediteljima koji mogu praviti velike, skupe filmske spektakle, a da pritom uspevaju da zadrže sve kvalitete nezavisnog, autorskog filma.
Ali, poduhvatiti se projekta kao što je „Dina“ nije bilo nimalo lako. Jer, ovaj Herbertov roman kao da je bio “groblje” početih, propalih, loših adaptacija. „Prokletstvo `Dine`“ čest je odgovor na to kako nijedan filmski stvaralac nije uspeo da se izbori sa književnim delom Frenka Herberta. Dejvid Linč je uspeo da snimi svoju „Dinu“ 1984. godine sa sjajnom glumačkom ekipom, od Kajla Meklahlana, preko Stinga, do Frančeske Anis i Virdžinije Medsen. No, kritika ga je pokopala, a i on sebe samog, iako film danas uživa kultni status.
Alehandro Hodorovski je osmislio više nego ambicioznu, desetosatnu verziju u kojoj će igrati Orson Vels, Mik Džeger… I nije se tu zaustavio. Trebalo je da igra i Salvador Dali. „Operacija“ je posle godinu dana obustavljena. Odustao je i Ridli Skot.
– Mislim da Hodorovski nije bio toliko zainteresovan „Dinom“, više ga je zanimalo da napravi jedan grandiozan film. Slično je i sa Linčom – govori danas kanadski reditelj o prethodnim pokušajima svojih starijih kolega, ali ne želeći time da kaže kako je on jedini koji je mogao da iznese „Dinu“ na veliko platno.
– Knjiga, knjiga, knjiga, to je jedino čega sam se držao.
A bilo mu je 14 godina kada je prvi put uzeo knjigu Frenka Herberta u ruke, iz biblioteke u mestašcu u Kvebeku. Na naslovnoj strani knjige bio je muškarac tamne puti, a u pozadini pustinja. I danas ima knjigu sa istovetnom naslovnicom. Iščitava je po ko zna koji put kako bi napisao nastavak, s obzirom da je jedini uslov koji je imao da bi režirao „Dinu“ da se podeli u dva dela.
„Bio bi greh ne napraviti nastavak“, zapisano je u jednoj od kritika ove mitske avanture, ispunenje emotivnim nabojem.
Od tih tinejdžerskih dana Vilnev je sanjao da jednoga dana snimi delo, koje je u njemu pobudilo osećanja misterije, izolacije, usamljenosti… I u skladu sa svojim klinačkim snovima, „Dina“ je poput sna:
– Teško je bilo približiti je svetu snova, jer snovi tinejdžera mogu da budu veoma totalitarni. Nisam ni sanjao da će biti tako teško zadovoljiti „tog tipa“ – kazao je, kroz smeh, jer je naravno mislio na sebe.
Od početka je u prvi plan želeo da stavi i žene, naročito Džesiku, Polovu majku i suprugu vojvode Leta Atreidisa, koga igra Oskar Ajzak. Jer, Džesika je „kompleksan lik, arhitekta, mislilac“:
– Ona je ta koja je učiteljica. Ona vodi, ona je inspiracija – podseća reditelj na ulogu Rebeke Ferguson, koja je za „Kolajder“ izjavila kako je neverovatno da je Frenk Herbert još šezdesetih tako „osnažio žene“.
„Ne smem da se plašim. Strah je ubica uma“ – to je najpoznatija replika iz „Dine“ koja je odavno ušla ne samo u anale kulture, već i u svakodnevni život. To je i krilatica koje se drži ženski red Bene Geserit, čiji je deo Polova majka, Džesika. A baš je film za reditelja sredstvo za borbu protiv straha, za komunikaciju, stvaranje zajedništva.
Insistirao je na stvarnim lokacijama u filmu i danima i danima bi leteo helikopterom iznad pustinje tražeći idealnu. Istraživao je Iran, Čad, Mauritaniju, Libiju. Na kraju je izbor pao na Jordan i Abu Dabi, uz nešto snimajućih scena u Budimpešti. Bio je uveren da će čudovišna priroda, a ne teskoba filmskog studija nadahnuti snimatelje, direktora fotografije, glumce…
Biti u pustinji spiritualno je iskustvo samo po sebi – bio je utisak svih članova ekipe „Dine“, kojima su prve asocijacije na snimanje reči poput „misteriozno“ ili „magično“. No, koliko god to bajkovito zvučalo, pustinja baš nije idealna lokacija za predugi boravak, a kamoli za snimanje. Vrućina i fizičke tegobe bile su sastavni deo boravka u pustinji. Preživljavali su gradeći neku vrstu zajedništva.
– Svako bi svakome pomagao. Pa, Deni bi se matlijao sa baterijom za kameru. Svi smo bili jedan veliki tim – reči su glavnog glumca.
Ako je suditi po izjavama glumaca koje je odabrao za svoj film, Vilnev je čovek kome su svi odani. Brolin će za njega reći da je „neverovatno ljudsko biće“, Oskar Ajzak će ga nazvati „vizionarom i mađioničarem“, Rebeka Ferguson „genijem“, a Šalame „divnom dušom“.
U srcu priče jeste potreba za prilagođavanjem i kako evolucija zahteva kontakt sa drugim bićem. Pol sazreva tako što uspeva da se adaptira na za njega isprva neprijateljsko okruženje Arakisa, oslobađa sebe stega prošlosti kada se pridružuje plemenskoj zajednici i uči toliko od njih.
– Možda zvuči naivno i jednostavno, ali neophodni su nam drugi ljudi da bismo rasli, napredovali. Zajedništvo rađa magiju – reči su reditelja, koji je rođen u mestašcu u Kvebeku u kome su bile dve crkve, ali i nuklearna elektrana. Rizik, strah, stvaranje, destrukcija – sve to obeležilo je mlade dane Denija Vilneva.
– Uprkos pretnji nuklearnom apokalipsom mi, iako nevini u celoj priči, imali smo nadu – priseća se Vilnev.
Ta nada potrebna je i danas, u svetu u kome je ekološka katastofa svakom stanovniku ove planete nad glavom. Ovaj film pruža nadu da se možemo odupreti religijskim, i svakim drugim dogmama, da ne treba da živimo pod bilo čijom okupacijom i patimo. Da se glavni junak nije prilagodio novom svetu, ne bi ga više bilo. Smrt je čekala iza ćoška. Zato Vilnev „Dinu“ opisuje kao priču o sazrevanju. Prilagoditi se, razvijati se, otresti se duhova prošlosti i pređašnjeg načina života – neophodno je za opstanak!
Bonus video:
Džejms Din, princ Holivuda
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar