Kada na montažnom stolu film vraćate unazad čuje se karakterističan zvuk pucketanja pikštela. Traka malo poskakuje, ali imate predivan osećaj da slike oživljavaju i da vam vraćaju sećanja. Tako je nekako i sa životom, sve dok se filmska traka, poput ruleta, ne zaustavi u jednom trenutku.
Piše: Darko Bajić
Dragi moj prijatelju,
Upoznao sam te 1988. godine u Puli. A srećna okolnost po mene je bila da si ti bio član žirija. A da je nisam dobio nagradu. Večerao sam sa suprugom Draganom u tada hit restoranu u Puli par dana posle završetka festivala. Bio si u istoj kafani, prišao si i poželeo da se upoznaš sa mnom. Nastavili smo večeru zajedno i ti si mi rekao: „Ogrešio sam se o tebe, napravio si odličan film, ali znaš kako… ključ.“
U to vreme nacionalni ključ igrao je važnu ulogu na jugo-festivalima. Uvek je nekako moralo bratski da se rasporede nagrade po republikama.
Goran je otpio gutalj vina i uz osmeh, dodao: “Grešku ne mogu da ispravim, ali mogu da te vodim u Brazil.”
Vrlo brzo sam pristao da nedodeljenu Zlatnu arenu pretopim u kartu za Rio. Festival u ovom predivnom gradu, bio je u to vreme prestižan i glamurozan. Bio je jedan od A festivala dok dva brata Brazilca vlasnika nisu proneverili lovu.
Posle večere u najluksuznijem hotelu na Kopakabani, koju su priredila tri najveća holivudska studija, našli smo se svi zajedno, Dragana i nas dvojica u noćnoj šetnji po zlatnom pesku najpoznatije plaže na svetu. Sa jedne strane okean sa druge kilometarski niz zgrada i najskupljih hotela. Vreva ulice koja nikada ne spava. Muzika. Smeh.
Seli smo na plažu iz restorana naručili šampanjac. Uz pucanje šampanjca. Uzvikno si: “E, Dare, vidi be, ko Niš na more…” Dugo smo se smejali i uživali u talasima okeana koji su zapljuskivali obale trećeg po veličini grada u Srbiji.
I znaš šta neću zaboraviti. Kada smo se kasnije, ko klinci jurili sa bagijima po beskrajnim peščanim plažama Buziusa. i kada si rekao: nema slobode ukoliko je iskreno ne želiš
Taj grad mi je kasnije nekako obeležio život, vraćao sam se tamo desetak puta na festivale ili da bih snimio film. I kada su me, pre puta, pitali gde ćeš, rekao bih: Idem be u Niš na more.
Goran Paskaljević je stvorio veliki broj filmskih likova, a njegov život je bila prava filmska priča. On je zapravo filmski junak srpske kinematografije sa 18 igranih filmova u zemlji u kojoj se u proseku snima jednom u šest sedam godina.
Prvi je u Srbiji osnovao privatnu filmsku producentsku kuću “Singidunum” i sam producirao svoje filmove. U to vreme, početkom devedesetih to je bila velika hrabrost, ali je to bio i put do, kako je Goran govorio, svog slobodnog filmskog prostora. Bio je jedan od retkih kome je profesija reditelj bila jedino zanimanje. Goranova životna egzistencija isključivo je zavisila od uspeha njegovih filmova. Zato je neprestalno bio u pokretu tragajući za novim idejama. Njegovi filmovi koji su osvajali veliki broj nagrada na festivalima, otvarali su vrata svetskih producentskih kuća. A strast za putovanjima i novim poznanstvima samo je podgrejavala njegov producenski dar. Ali pre svega Goranovi filmski junaci koji su budili empatiju i strast gledalaca bili su ključ svetskog uspeha. Pronalazio je put do gledalaca različitih kultura, jezika, tradicija.
Teško da ste Gorana mogli da vidite bez onog njegovog zagonetnog osmeha. Jedni su tvrdili da je to bilo njegovo šarmantno oružje sa kojim je dobijao i ono nemoguće. Dugi su tvrdili da je to deo njegove prirode, topline i dobrote. A ja nekako mislim da je tim osmehom izražavao svoje zadovoljstvo i spokoj, upravo zato što je živeo okružen plejadom filmskih junaka koje je stvorio. Tako različitih, a tako upečatljivih. Duhovitih i željnih života. Od železničara koji veruje da je u ladnoj vodi izvor zdravlja, preko Čehinja, limenih trubačica, lavirinta ljudskih duša u kabareu bureta baruta, do dečaka u magli i pomračenju sveta u kome nas je ostavio. Goranovi filmovi su imali Poseban tretman kod gledalaca, zato što su se oni lako poistvećivali sa likovima gubitnika koji veruju do poslednjeh daha da će pobediti jednom zauvek.
Junaci njegovih filmova osvajali su gledaoce celog sveta. A on se osećao kao da je svet skrojen po njegovoj meri. I jeste.
On je sa velikom pažnjom spremao putovanja, to najbolje zna njegova dugogodišnja ljubav i supruga Kristina. Njegovi sinovi Vlada i Petar. Voleo je da nam poklanja putovanja u neke egzotične zemlje. Da postanemo deo njegovih avantura, da osetimo zadovoljstvo i sreću i da nam tako ostavi neizbrisiv trag u našim sećanjima. Tako su njegovi filmovi bili velike avanture, a gledaoci su pristajali na putovanja svesni da zbog tih sretnih trenutaka živimo.
Svet te je prihvatio kao jednog od najznačajnijih evropskih reditelja. Ali, prihvatio te je i zato što si se svuda gde si snimao filmove osećao kao kod svoje kuće.
Tako je bilo i kada je na krovu sveta u Njujorku, u muzeju MOMA, održana retrospektiva tvojih filmova.
Ovo sam napisao ne da se sa tobom rastanem nego da te bolje zapamtim. Generacije koje dolaze pamtiće te po tvojim filmovima. A ja sam imao tu sreću i čast da postanem tvoj prijatelj. I da te upoznam ne samo kao velikog svetskog reditelja nego i kao principijelnog, pravičnog čoveka, koji je znao da prepozna i uzvrati ljubav.
Hvala ti, dragi moj Gorane.
(Govor na komemoraciji Goranu Paskaljeviću u Jugoslovenskoj kinoteci, 14. oktobra 2020 )
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar