Podeli:
Darko Bajić, Foto: Nemanja Jovanović

Podela je veoma čest virus u Srbiji. Ta epidemija se vekovima javlja kod Srba. Ali, ova podmukla podela na zaražene i nezaražene nam se nikada nije desila. Postojao je jaz među generacijama, ali staračka pandemija nikada, kaže reditelj Darko Bajić.

U iščekivanju trenutka kada će moći da prikaže svoj novi film „Ime naroda“ o Svetozaru Miletiću, nekadašnjem gradonačelniku Novog Sada, borcu za prisajedinjenje Vojvodine Kraljevini Srbiji, Bajić za Nova.rs govori o nedavnoj televizijskoj premijeri „Linije života“, Miletiću kao klasičnom filmskom junaku, zaboravljanju istorije, odnosu velikih sila na Balkanu, umetnosti kao slobodi…

Šta je vaš utisak nakon dva meseca borbe sa koronavirusom?
– Virus je opomena prirode. Da li je on prirodan ili je veštački proizveden? Da li on pogoduje onima koji su na vlasti ili opoziciji ili onima koji vladaju iz senke? Da li nam “političari kroje misli, nameću život”? Da li je njihov prizeman i nedoličan dijalog naš istorijski karantin? Da nije bilo pandemije, da li bi shvatili koliko smo podeljeni na bogate i siromašne, na gospodare sveta i one koji se bore za opstanak, na one koji smatraju da su Srbi nebeski narod i one koji smatraju da su oni samo kosmička greška, na one koji rat vide kao najveću tragediju ljudskog roda i one koji ga vide kao odličan biznis?

Da li je korona izazvala nove podele?
– Podela je veoma čest virus u Srbiji. Ta epidemija se vekovima javlja kod Srba: Obrenović – Karađorđević, partizan – četnik, dođoš – građanin, očevi – deca, vernici – komunisti, režimlije – demokrate. Ali, ova podmukla podela na zaražene i nezaražene nam se nikada nije desila. Postojao je jaz među generacijama, ali staračka pandemija nikada. Novi virus – nova podela na one koji su smrtno ugroženi i one bezbrižne koji to nisu, pa su zato mladalački neobavezni da virus prenesu dalje, na one nestrpljive koji imaju decenije i one strpljive koji broje godine i dane.

Ukinuto je vanredno stanje, ublažavaju se mere, šta nam predstoji?
– Posle pandemije virusa sledi pandemija ekonomske krize. Liberalno tržište može da očekuje relaksirane penzione fondove, umanjene izdatke za radničke plate, uvećanje profita pogotovo trgovinom zdravstvene opreme. Bogati uvek imaju prednost i ako ništa drugo, oni mogu da plate da prežive i da žive duže. Novi virus je u 21. veku doneo strah i smrt, a respirator je postao nova valuta, nov način vrednovanja života. I mašine i ljudi vrede onoliko za koliko su kupljeni na tržištu. I sve je tako jednostavno, sve se nalazi na “Guglu”. I ponuda i tražnja.

Darko Bajić, Foto:Nemanja Jovanović

Da li je korona promenila svet?
– Svet se neće promeniti, jer se istorija ponavlja i vraća u modifikovanom i sve opasnijem obliku. Da li nam se ponavlja istorija 90-tih, kada su očevi sa skupa na Ušću krenuli na svoju decu koja su protestvovala kod Terazijske česme (sreća pa su u tome bili sprečeni)? Da, istorija se ponavlja, ali modifikovana poput virusa. Jučerašnja deca su današnji očevi i sada deca treba da spašavaju roditelje. Istorija je virus koji se prenosi sa kolena na koleno. I kao što se ovde uči da su nam neprijatelji bili Turci pa Švabe pa ceo svet, tako i tamo, u tuđini, neko uči svoju decu, da su Srbi pogan narod, pogodan za ratne igre. Nekada je istorija bila sakrivena u knjigama, pa su samo učeni znali da se istorija ponavlja, a danas je svakom ponavljaču istorija dostupna na “Guglu”. Danas se tradicija ne prenosi sa kolena na koleno, već “idi pogledaj na Guglu”. Danas se do istorije dolazi brže, ali se brže i zaboravlja.

Film nam pomaže u borbi protiv tog zaborava?
– Klasičan filmski junak je borac protiv zaborava. Zato film „Ime naroda“ prati Svetozara Miletića u njegovoj borbi u Austrougarskoj monarhiji za ravnopravnost Srba i autonomiju njihovog pisma, jezika, škole i crkve. Ključ čitanja ovog filma je pitanje da li danas sa podsmehom i nevericom pričamo o ljudima koji su spremni da se žrtvuju za svoje ideale. Svetozar Miletić nam pokazuje da moramo da pokušamo da sprečimo da na naše mišljenje i javne istupe utiče zvanična politika, materijalni ili lični razlozi. Ako se borimo, borimo se bez koristi, za opšte dobro ljudi i svoga naroda. Odnos Istoka i Zapada na Balkanu se nije mnogo promenio od 19. veka i Svetozara Miletića do danas. Balkan i dalje služi da Istok i Zapad pokažu ko je moćniji – Amerikanci, Rusi ili Evropa. Trude se da dođu u pravo vreme na prvo mesto. To čine vekovima nepogrešivo, bez obzira što ovaj prostor svaka ozbiljna vojska može da pretrči za dva dana.

Film “Linija života” o vašem ocu Milošu Bajiću, koji je preživeo Mauthauzen, imao je televizijsku premijeru na 75. godišnjicu oslobođenja tog nacistčkog logora smrti . Još jedna opomena da se istorija ne zaboravi?
– Film govori o ljudima koji su, suočavajući se sa najsvirepijim zverstvima, preživeli i ostavili svedočanstvo ovog u istoriji nezapamćenog zločina, o zločincima koji su za to bili specijalno pripremani i edukovani i u tome uživali. Svakodnevni susret sa smrću Miloš i njegovi prijatelji, koji su mu čuvali stražu, pobeđivali su crtežima koje je on krišom crtao. Skrivajući se i gledajući kroz prozor barake, Miloš je tajno crtao prizore zločina koje je video, a crteže su skrivali u starom aparatu za gašenje požara. Da su ih otkrili, bili bi po kratkom postupku streljani, ali ti crteži i njihovo zajedništvo su ih i održali u životu. U nacističkim logorima smrti je ubijeno 11 miliona ljudi, koji nisu odživeli svoje živote, koji nisu osetili radost, ljubav, sreću, koji nisu ostvarili svoje snove. Miloš je jedan od onih srećnika, koji je s nekolicinom drugih logoraša uspeo da izbegne smrt, a crteži koje je napravio u logoru, kako je sam zapisao, ostali su trajno svedočanstvo o vremenu „posrnuća ljudskosti, milosrđa i samilosti“.

Darko Bajić, Foto:Nemanja Jovanović

Da li je ta priča aktuelna i danas?
– Kao što je Miloš još 70-tih godina govorio: „Zločin nije nestao pod nebom ove planete. Ponovo se javlja i ponovo opominje. Kako će umetnici na to da odgovore danas?”. Da li je 21. vek sa sobom doneo promene? Nisam siguran. Ali, sigurno jeste doneo revizije istorije, terorizam, ratove, tranzicionu pljačku, drastične podele, liberalno tržište pogubljenih vrednosti, 5G kontrolu i kompleksnije diskriminacije od rasne koje je svet počeo da se oslobađa tek u drugoj polovini 20. veka.

Šta je sa umetnošću, kakva sudbina čeka umetnost?
– Dolazi teško vreme i treba razmisliti kako pomoći kinematografiji, pozorištu i umetnicima uopšte. Čak i kada je bioskop bio u krizi, govorio sam da je nemoguće nemati bioskop, jer suština pozorišta, bioskopa, koncerata jeste doživeti umetnost u zajedništvu. Zajedno sa drugima tu učimo, spremni smo da prihvatamo različita mišljenja. Film, pozorište, muzika uče nas da čujemo različita mišljanja. To su ostrva slobode. Autori pokušavaju da vas provociraju, da u vama stvore antivirus da pobedite birokratsku zarazu koja u vama podstiče nove gubitnike na liberalnom tržištu vrednosti. Koronavirus nam je pokazao koliko su umetnička dela i kultura važni za normalan, psihički zdrav život. To smo osetili najbolje kada smo usamljeni čamili u karantinu. Umetnost nije sebična, ona želi da sa drugima podeli bogatstvo doživljaja i maštu. Umetnosti je četvrta dimezija života.

Možemo li ponovo da živimo normalno?
– Nova tehnologija ubrzava život, toliko da život nismo mogli da posvetimo ni svojoj porodici, prijateljima, pa ni sebi. Veliko ubrzanje sa sobom nosi i uvećanje broja grešaka, loših navika, neželjenih susreta i sukoba, stresova, bolesti i novih virusa. Virus nam je zapretio, a karantin nam je vratio slobodno vreme.

Kako nova tehnologija utiče na film?
– Produkcija je u novoj tehnologiji videla šansu za smanjenje troškova i ubrzanu proizvodnju. Došlo je do hiperprodukcije filmova i TV serija. Skratilo se vreme od ideje do realizacije filma. Skratilo se vreme kreacije i umetničke mašte. Digitalni snimači slike preuzeli su primat nad filmskom trakom. Slika je dobila fakturu banalnog realizma, a teme o filmskim gubitnicima dobili su oblik pandemije. Film je počeo da imitira stvarnost, a ne da provocira našu maštu. Filmovi koji dobijaju pare na fondovima i nagrade na festivalima usko su povezani sa birokratskim ukusom. A birokrate žive na naš račun. Vole pojednostavljene priče i digitalne nosače slike koji marginalizuju značaj filmskih junaka. Junaci im nisu potrebni, jer mogu da ih ugroze. Gledaoci su pak nepredvidljivi. Možda baš nedostatak junaka, probudi ideju da je njihov život kompleksniji i uzbudljiviji i da junake umesto na platnu potraže u svojoj okolini.

Koliko će ovaj zastoj uticati na srpsku kinematografiju i kulturu?
– Nije važna samo autonomija autora i filmskih radnika, već i njihov kontinuitet. Kontinuitet stvara kvalitet i svaki put kada je bilo prekida u srpskoj kinematografiji, bilo je potrebno uložiti veliki napor da se ona vrati u normalnu proizvodnju. I svaki put smo tvrdili: Ne postoji valjan izgovor za prekid. Nema obrazloženja vlasti tipa „nije vreme, hajde da sačekamo“. Ako bi čekali, došlo bi do ozonskih rupa koje štetno utiču na kulturu i budućnost Srbije.

Komentari

Vaš komentar