Branko Rosić za Nova.rs: Kad nemam temu, pomislim da bih voleo život „od 9 do 5“

Novinar i pisac Branko Rosić, deseti je dobitnik nagrade Fondacije Tanja Petrović za izuzetan doprinos afirmisanju kulture i umetnosti u medijima, koja će mu sutra u 12 časova biti uručena u Jugoslovenskoj kinoteci.“Zamenik glavnog i odgovornog urednika Nedeljnika, nesvakidašnjom energijom, više od četiri decenije osvaja prostore kulture: najpre kao muzičar, zatim kao novinar koji objavljuje tekstove iz kulture u brojnim časopisima”, istakao je Upravni odbor Fondacije Tanja Petrović u obrazloženju.- Taj dan kad su mi javili za nagradu mi je bio loš. Imam nekada te borbe u sebi, u jednom trenutku kao da mi je svejedno, a nekad kao da bih puno hteo. I onda kad su me zvali i rekli, ja sam se oduševio. Strašno mi znači ova nagrada, mnogo me je obradovala. Vidim po reakcijama ljudi “ovo ti je nagrada dostojanstva, neverovatno značajna”. Ona je neupitna i zbog onih koji su je ranije dobili, nikada nije bilo polemike oko dobitnika - priča nam Branko Rosić dok sedimo u jednom malom kafiću na Topličinom vencu.

Pored ordena britanske kraljice, ovo ti je druga značajna nagrada. Koliko li to nahrani ego? Ili kažeš sebi kao Milena Marković posle NIN-ove nagrade “treba ostati skrušen i ponizan“?- Nikad nisam dovoljno opušten da bih bio ohol ili samozadovoljan. Nisam nikada istrenirao samopouzdanje za to, uvek sam na oprezu. Ova nagrada mi neverovatno prija i ljudi mi obrazlažu da me ona svrstava u red veličina i zaista važnih ljudi. Ja bih sada mogao da okačim kapu, ali nisam narcisoidan. Sećam se da sam 24 sata posle kraljičinog ordena išao na kolegijum da bih video koja će biti sledeća tema. Ono što prezirem kod drugih dobro pazim da ne gajim u sebi, kao što je oholost, na primer. Pogotovo mi u tome pomažu društvene mreže, jer su one najbolji striptiz i razgolićenje svih ljudi. Ja sam jedan neviđen voajer društvenih mreža, i volim da posmatram ljude koji su mi bliski. I onda ne volim kad se kod mene „zasadi“ ono što me nervira na njihovim profilima. Ali, strašno sam srećan zbog oba ova priznanja, ulila su mi neko neviđeno zadovoljstvo. Međutim, prisutna je i seta, jer moj otac to nije doživeo. Ja sam ga razočaravao i nisam mu se na kraju dokazao.Kako se sećaš Tanje Petrović?- Ostala mi je u najboljem sećanju. Za mene je ona bila devojčica posuta srećom i sveopštom omiljenošću. Ja je se sećam iz muzičke redakcije Studija B, i kako je brzo osvajala slušaoce i kolege. I onda kako je od jedne slatke devojčice koja vodi muzičke emisije došla do toga da bude bitna figura na medijskoj kulturnoj sceni.

Među dosadašnjim lauleratima, ima dosta imena ljudi sa kojima si radio intervjue (Milan Vlajčić, Žikica Simić, Bojana Andrić, Petar Peca Popović, Teofil Pančić, Ivan Medenica, Seecult portal za kulturu, Goranka Matić i Boris Miljković).- Zaista mi je drago što sam u njihovom društvu, prvo što ih sve poznajem, a drugo što su zaista bitni ljudi. Sad mi je drago što će mi po pravilima Bota Miljković, prošlogodišnji dobitnik, dodeliti nagradu. Ja sam bio na njegovoj dodeli prošle godine, ne sluteći da ću ja ove godine dobiti istu nagradu.Ti si srdačan čovek, stiče se utisak da si omiljen među kolegama, ali i ljudima iz sveta kulture. Mnogi vole da kažu da su tvoji prijatelji ili drugari. Znači ti to?- I to je priznanje, meni to mnogo znači. Ja nisam sebe programirao da budem svima omiljen, ali mi je drago.Da li si zadovoljan kako ti je prošla poslednja knjiga “Dolazak matadora”? Ponovo si bio u širem izboru za NIN-a. Krivo ti je što nisi prošao dalje ili ne?- Jedan veliki književnik mi je ovih dana rekao da mi je nagrada “Tanja Petrović” važnija od NIN-a, i da su dobitnici i žiri “jači”. Pored moje opšte omiljenosti, ja mislim da se meni ne dozvoljava da budem uspešan na toliko polja. U stilu: mnogo se ovaj drzn’o, mnogo bi mu bilo. Imam fantastičan odjek na roman, velike recenzije… I nervira me da se cela književna scena gleda prema NIN-ovoj nagradi. Kao da su se u tom žiriju našli Sokrat, Fridrih Niče i Šopenhauer, jedna opšta inteligencija ljudskog roda, i oni će da presude. Problem je to što te tih nekoliko dana januara naprave da li si luzer ili viner. Imao sam odlične reakcije velikih i meni značajnih ljudi na knjigu. Tako da ne mogu da gradim karijeru na osnovu jedne nagrade.

Radio si svašta, nema koga nisi intervjuisao, i nema o kome nisi pisao… Šta ti je izazov danas? Možeš li iznova da ga pronalaziš posle toliko godina?- To je teško. Ima jedna scena u nekom filmu kada mladi jeleni brste, i onda sve manje ostaje trave na tom polju. Tako i mi novinari, suviše medija, a sve manje zanimljivih ljudi. I mi se svi okupljamo, i treba da ih molimo da nam daju intervju dan pre drugih... Zato što smo svi mi novinari kao neke životinje koje brste, mi smo na desetom danu kad se livada skroz obrstila, a ostali su ostaci tema. Sad treba uhvatiti taj sitniš. Kultura isto živi od senzacija. Sećam se kad je umro Đorđe Balašević, isti ljudi su se pojavljivali da pričaju po medijima. Sve je manja livada sa temama, a mi moramo svaki dan da brstimo.Bio si deo alternativne kulture, ali pišeš i baviš se uglavnom mejnstrimom. Imaš li osećaj da se to poslednjih godina nekako pomešalo? Da nema više jasnih granica. Nekada alternativni kritičari danas najnormalnije pišu o Bijonse ili Rijani...- Mediji žele komercijalne sadržaje, vole fenomene, danas strahovito moraš da zahvataš pažnju. U šumi medijskoj sadržaja moraš da „pecaš“ klikove, čitanost... I naravno da je atraktivnije da veliki alter-kritičari pišu o mejnstrimu. Poželjno je pisati o Rijani kada nastupa na Superboulu… I onda se oni jave da objasne te diverzije u mejnstrimu, kao što je bila Konstrakta, i na neki način Let 3. Sad imamo stampedo kliktabilnosti i pomame za Majli Sajrus, gde se javljaju horovi raznovrsnih eksperata koji govore o nekoj komercijalnoj pojavi.

Biljana Srbljanović ti je bliska prijateljica. Često je na udaru, ali i sama lako ulazi u klinč. Zašto je ona važna?- Ja potpisujem hiljadu njenih stavova. Bez njene duhovitosti bi ovde bilo tako dosadno. Ona je meni neviđeni drugar i važna mi je jer kad odem u suteren neraspoloženja, mogu od nje da dobijem kratkoročnu „pozajmicu“ da me podigne na najviši sprat i da me ohrabri i bude podrška.Već pomenuti reditelj Boris Miljković je jednom rekao da kada bi se ponovo rodio, sve bi drugačije uradio. Međutim, obično ljudi vole da kažu da bi sve isto ponovili… Kako bi ti?- Moji roditelji su bili socijalistička srednja klasa, ono, da sin završi medicinu ili da bude inženjer… A ja sam stalno bežao od toga. Sad kad uhvatim sebe da nemam temu, pa moram da moljakam razne ljude... Evo preksinoć sam skidao sa diktafona neki razgovor do tri ujutru, onda pomislim da bih možda ipak voleo taj običan život, da sam sve završio „od 9 do 5“. Gledam sad sve nas koji smo hteli da budemo emigranti od tog života srednje klase, mi sad svi radimo mnogo duže. Možda radimo od 9 do 5 ujutru (smeh). Ja sam voleo da budem muzičar, da idem na turneje… Mislio sam da i ovaj novinarski posao može da bude takav, ne baš kao rock star, ali kao neki neobičan život. Jednom sam imao test, pa sam išao sa bendom Kanda, Kodža i Nebojša na turneju po Bosni, pa sam pitao sebe: „Čekaj, je l` bi zaista voleo ovakav život?“.Bonus video: Podcast Snaga uma,  gost Branko Rosić

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=podcastsnagaumabrankorosicmm-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3967821"]