Od kada je 1978. godine diplomirala glumu na zagrebačkoj Akademiji dramske umjetnosti, i iste godine postala deo ansambla zagrebačkog HNK, "gdje je ostvarila više zapaženih uloga, koje su joj donijele niz nagrada..." kako je zapisano, pa donedavno, do poslednje uloge, Mira Furlan je ostavljala dubok trag svime što je radila, u svakome sa kim je radila, kao i u onima koji su je gledali.
Piše: Aleksandra Glovacki
Lepa, pametna, prepuna snažnog glumačkog dara, osobenog pečata, posedujući onu tako retku kombinaciju čistote i seksepila, nemerljivo slavna u Jugoslaviji, odbila je da se svrsta u bilo koji od ponuđenih nacionalističkih torova, i sa porodicom odlazi na drugi kraj sveta.
Pre toga je pokušala da pomiri nepomirivo. U Beogradu je pridruženi član Jugoslovenskog dramskog pozorišta, gde igra Izabelu u legendarnim „Pozorišnim iluzijama“ Pjera Korneja u režiji Slobodana Unkovskog. „Svoje zadnje predstave u Beogradu igrala sam za one očajnike koji nisu ‘Srbi’, nego ljudi, ljudi kao ja, ljudi koji se gnušaju ove odvratne granginjolske farse u kojoj lete mrtve glave. Tim ljudima, i ovdje i tamo, sada se obraćam. Možda će me netko čuti“, obratila se gluvoj i ovde i tamo javnosti pred odlazak.
Ostavila je za sobom more uloga, odličnih uloga. No, koja je poslednja, koje one druge “zapažene… koje su joj donijele nagrade“, to nećete naći ni kod sveznajućeg Gugla.
Ako potražite bilo kakvo podsećanje na njenu čudesnu, nezaboravnu, potresnu Gloriju, koju je – uz Ofeliju – igrala na Ljetnim igrama u Dubrovniku, uspećete da nađete sijaset zaboravljenih, i u svoje vreme nepotrebnih Glorija, ali Mirinu nećete. Nećete naći zapis o onoj jedinoj pravoj, koje se sama rado sećala, godinama posle te 1980.: “Iskustvo Glorije, na otvorenom, dok ćiope pjevaju iznad glave, dok miriše more… Bila je to predivna mladost“.
Bila. Pobrisano. I mladost, i očekivani zapisi o Miri Furlan, velikoj pozorišnoj glumici, jednoj od najvećih koje smo imali. Imali, jer bila je jugoslovenska. Istina, teatarski daleko više vezana za Zagreb. Pa kad jednog dana ipak bude trebalo oprati obraz i napraviti neku monografiju, valjda će se negde naći sačuvani programi, fotografije i kritike, nešto više od jednog ličnog prisećanja, iz koga krademo: Petrunjela u „Dundu Maroju“, Anabela u „Šteta što je bludnica“, Selimena u „Mizantropu“, Esi u „Đavolovom učeniku“, Marijana u „Vučjaku“, Natalija Petrovna u „Mesec dana na selu“…
Valjda će se pronaći još nešto. Ili ćemo pustiti da je se Amerikanci više i bolje sećaju, zahvaljujući dvema serijama kojima je tamo stekla popularnost.
Ostao je bar dugačak spisak njenih filmskih uloga, kao i zapis o dve zlatne pulske Arene. U „Lepoti poroka“ je nagrađena za glavnu ulogu, u „Kiklopu“ za sporednu, i pored scene vrućeg seksa koju je odigrala sa Franom Lasićem. Takve scene su donosile popularnost i nove uloge, ali teško su bivale nagrađivane, sem u slučaju tako upečatljive glume, da se nikako nije mogla preskočiti.
„U raljama života“, „Za sreću je potrebno troje“, „Otac na službenom putu“, „Putovanje u Vučjak“, „Braća po materi“, „Gluvi barut“… tek su delić Mirinih uloga u domaćim filmovima.
Zatim sledi niz američkih filmskih naslova, ali i pozorišnih. Mira uspeva da probije i jezičku barijeru i da zaigra klasične naslove, kao što su Jerma i Antigona. Ova potonja je ovenčana nagradom „Dramalogue“, kao najbolja pozorišna uloga te godine u Los Anđelesu.
#related-news_1
Na povratak u maternji jezik čekala je 11 godina. Kod Radeta Šerbedžije je 2002. godine odigrala Euripidovu „Medeju“ na Brionima. Nakon toga više je snimala u Srbiji – „Turneja“, „Vratiće se rode“…
“Nema spasa u mijenjanju lokacije. To je vrijedilo i za naš odlazak, ali i za naš eventualni povratak. Uvijek ponovo citiram Amina Maaloufa koji je rekao: ‘…Živjeti između dva svijeta, od kojih oba podjednako obećavaju i razočaravaju… ‘“, Mirin je odgovor na novinarsko pitanje o mogućnosti njenog povratka.
Ako kroz sto godina neko bude čitao stare spise, pomisliće kako je Mira Furlan bila neka značajna spisateljica, čije su se knjige nesrećno pogubile u vremenu. Jer njeni intervjui u kojima promišlja svet, sebe u svetu, gde se osvrće na sve što joj se dogodilo, uz stalnu svest da je savremenica bezbroj sudbina nesrećnijih od njene – pokazuju spisateljski dar nesrećno neostvaren. Uz iznimku jedne drame, “Dok nas smrt ne rastavi“, potresne pripovesti o sopstvenoj porodici, napisanoj briljantnim stilom i uz vladanje dramskom tehnikom.
Ipak, bila je glumica prvenstveno. A njena Jaglika iz „Lepote poroka“ je možda najbolje određuje, kao čednost uhvaćenu u klopku sudara dva sveta, sudara koji nije njen. Jer Mira Furlan je bila čista, neokaljana lepota.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare