Odlično ga razumeju i oni koji su se moralno uspaničili, ali ide na ruku namernom nerazumevanju onoga o čemu sam pisao, kaže u intervjuu za Nova.rs pisac Svetislav Basara o svom romanu “Kontraendorfin” i buci koja se podigla nakon što je za njega drugi put dobio Ninovu nagradu.
Sa romanom „Kontraendorfin“ Basara se upisao na listu dvostrukih laureata Ninove nagrade, na kojoj su i Dragan Velikić, Živojin Žika Pavlović, Oskar Davičo (dobio ju je triput) i Dobrica Ćosić, koga je svojevremeno bespoštedno kritikovao u knjigama i kolumnama.
U „Kontraendorfinu“, nazvanom po izmišljenom hormonu nesreće (koji se posebno luči među pripadnicima južnoslovenskih naroda), slikar Stojković se pred smrt ispoveda piscu Kaloperoviću (nekoj vrsti autorovog alter-ega). Njihovi razgovori obuhvataju period od Drugog svetskog rata i zadiru duboko u 21. vek, a pojavljuju se i (fikcionalizovani) Ivo Andrić, slikar Miro Glavurtić, Milovan Đilas, lekar, biolog i filozof Žorž Kangilem, kao i druge istorijske ličnosti, bilo imenom ili sugestivnim opisima.
„Kontraendorfin“ je, navodi izdavač, „vrhunac Basarinog opusa u demontiranju srpskih mitova“, a Ninov žiri u obrazloženju nagrade da je to roman „sačinjen od ‘nemogućih’ scena, ‘nedopustivih’ zaključaka, paradoksalnih tvrdnji, cele lestvice nadrealizovanih hiperbola, kojima se pretresaju i protresaju temelji ne samo našeg društva i kulture, istorije i politike nego čitavog savremenog sveta“.
Sudeći po buri nakon proglašenja dobitnika, ispostavilo se da su neki “temelji našeg društva i kulture” potreseniji nego neki drugi, pa su predmet kritika i saopštenja i neke epizode koje staju na manje od polovine stranice. O romanu i nagradi razgovaramo dok još zvone što kritike, što „odjeci i reagovanja“.
„Basara je još za ‘Famu o biciklistima’ trebalo da dobije Ninovu nagradu“, ocenjuju mnogi. „Fama“ je kasnije objavljena u ediciji „Off-Nin“. U međuvremenu ste i drugi put dobili Ninovu nagradu i sad ste na (kratkoj) listi dvostrukih laureata, zajedno sa svojim „arhineprijateljem“ iz devedesetih. Kako gledate na sve to, šta se promenilo?
– Čekajte, čekajte malo. Kako to mislite: mnogi misle – „trebalo da dobijem“. Te godine je Ninovu nagradu (sasvim zasluženo) dobio izvrsni roman Dubravke Ugrešić „Forsiranje romana reke“. Nagrade se ne dobijaju zato što „treba“ da se dobiju, nego zato što se roman svidi većini članova žirija. Svašta se menja za 34 sata, šta se sve promenilo za 32 godine, ne mogu ni da sagledam.
Oko detalja iz „Kontraendorfina“ o Desanki Maksimović i Milanu Nenadiću, možda i nevažnog (i prepričavanog decenijama pre nego što ste je uneli u roman) podigla se buka. Ljuti li vas to, mislite li da smeta razumevanju suštine onoga o čemu pišete u romanu ili vas, prosto, takve reakcije zabavljaju?
– Uopšte me ne ljuti, sasvim je to očekivano, ništa to ne smeta razumevanju – odlično ga razumeju i oni koji su se moralno uspaničili – ali ide na ruku namernom nerazumevanju onoga o čemu sam pisao. Ako razumete šta hoću da kažem. Tipična slika Srbije, obećane zemlje pompeznog bulažnjenja, basnoslovnog laganja i neopisivog licemerja. Naročito je interesantan detalj sa Nenadićem. Nisam prisustvovao sceni koju sam dosolio u „Kontranedorfinu“, ali se neki koji jesu kunu da je tako bilo. Nenadić to, međutim, u „Novostima“, oštro demantuje. Kao… gde bi on to rekao jednoj časnoj ženi, divnoj pesnikinji, itd. A to je u stvari bilo nešto najduhovnije, najpoetskije što je rekao u svom životu, nema to veze sa seksualnim aluzijama. To je, nenamerno, ali brutalno dekonstruisnje jednog sladunjavog mita. Nenadić – a.k.a. „Svinja“ – toga naravno nije svestan. U stvari – neće da bude svestan. Dobio pre dve godine nagradu „Desanka Maksimović“, ne ide, brate.
Inače, Novica Tadić je tu nagradu glatko odbio. Bez gneva. Naprosto zato što je apsurdno da Novica Tadić bude nagrađen nagradom „Desanka Maksimović“.
Stojkovića spominjete i u jednom tekstu o Branku Kukiću, i kažete da „ne znate da li se Branko prepoznao u njemu (neki jesu)“. Ko je ili, još bolje, šta je Stojković?
– Lik Stojkovića je skrpljen od nekolicine mojih prijatelja, poznanika i ljudi koje sam veoma poštovao. Ima tu dosta Kukića, ali ima i Sretena Marića, koga sam imao privilegiju da poznajem. Tim, nazovimo ih „sastojcima“, naravno da su pridodate natrprirodne moći i groteskni cinizam. Ko je Stojković? Čovek koji zahvaljujući samozatajnosti sedam godina nije imao veliku nuždu, pa vi vidite.
Zašto ponovo Andrić u „Kontraendorfinu“? Da li ste saglasni sa Mirom Glavurtićem u romanu da bi, parafraziramo, srpskoj književnosti bilo bolje bez Andrića?
– Mislim da Glavurtić – Glavurtić iz romana, naravno – u stvari hoće kaže da bi nama bilo lakše bez Andrića. Ali to nije tako. Ili je samo delimično tako. Andrić je velika pojava, mnogo veći pisac nego što Bosna, Hrvatska i Srbija (koja ga je prisvojila) zaslužuju, a moglo bi se reći i veći nego što mogu da podnesu. Stalno govorim da bi Andrić bio Andrić, sa svim paketom značenja, sve da je pisao na nekom od jezika velikih književnosti, engleske, nemačke, francuskom ili ruske. U „Kontraendofinu“ (u šali) pišem da je Andrić tvorac ovdašnje (ne samo srpske realnosti), a da mu je ta realnost uskratila zahvalnost. Andrić je postavljen u srpski Panteon uglavnom zato što se – stvar ličnog izbora, i ja bih tako postupio da sam bio na njegovom mestu – opredelio za srspku književnost, koja je u ukupnom zbiru značajnija i snažnija od hrvatske. Meni lično, Andrić je putevoditelj kroz lavirinte ovdašnje realnosti. I zato ga opsesivno pominjem.
Postoji li neka Andrićeva rečenica da biste voleli da ste je vi napisali?
– Paradoksalno – ni jedna, iako su u ukupnom zbiru njegove rečenice neuporedivo bolje od svih koje sam napisao. Tu se naprosto radi o dve vrste književnosti, od kojih je, treba li reći, Andrićeva superiornija. Andrić je rasni pripovedač, hoću da kažem da se sve što je napisao može izgovoriti, a da ništa ne izgubi na snazi. On zadire u dubine (u „Kontraendorfinu“ se kaže – do kapija Donjeg Bezdana), ja pak grebuckam po površini. Sve i da hoću – sve i da mogu – drugačije ne bih mogao jer je svet načisto oplićao.
Pišete da su jedina tri raspoloživa formata za velike pisce u Srbiji Andrić, Jakov Grobarov i Tin Ujević. Pa dodajete i da se Miodrag Vuković, o kome sa retkom toplinom pišete u romanu, uzdigao iznad Andrića. Koji format je vama najbliži?
– To nije deleko od istine. Pisac se u ovoj učmaloj palanci mora ili zaštititi neprobojnim oklopom uzdržanosti, povučenosti i nekomunikativnosti, kao što je to činio Andrić, ili se mora sasvim ogoliti, ni za šta ne hajati i nikoga ne zarezivati kao što je činio Grobarov. Pošteno govoreći, meni je bliži Jašin format. Jaša, inače sjajan pesnik i prozaist, nije dobio Nobelovu nagradu, verovatno nije dobio ni nijednu domaću, ali je proživeo jedan zanimljiviji i lepši život nego Andrić, koji je svašta dobijao, ali sve papreno platio.
Žorž Kangilem (fikcionalizovan) u romanu je pronalazač kontraendorfina. Njegova je teza zavodljiva, a i opasna, tim pre što se, izgleda, luči samo među narodima jugoistočne Evrope. Šta progovara iz Kangilema?
– To je obična metafora i mistifikacija, nepotrebno je tu dodavati dodatna prenesena značenja i dodatne mistifikacije.
Postoji li nekakav lek, da ne kažemo vakcina, koja bi lučenje kontraendorfina stavilo pod kontrolu i kakav?
– Za metaforične bolesti nema leka.
Kangilem sa svojom (rasističkom) tezom jada se da mu je ne bi niko objavio iz „paničnog straha od terora političke korektnosti“. Sa druge strane, i mislioci sa leve strane ukazuju na to da insistiranje na političkoj korektnosti ugrožava slobodu mišljenja i govora. Smeta li vama politička korektnost kao piscu, ubija li kreativnost?
– Uopšte ne. Ne reče li ovde pre neki dan moj prijatelj Branko Kukić da u umetnosti nema ni demokratije ni političke korektnosti.
U „Kontraendorfinu“ označavate Milovana Đilasa kao inspiratora egzekucija tokom i nakon rata (u kojima je streljan i naratorov deda,koji se, ako ne grešimo, zove isto kao vaš deda). Njegovu „rezidenciju“ nazivate i „epicentrom srpske psihopatologije“. Ne čini li vam se ipak da i taj epicentar „šeta“ ili da je znatno širi?
– Đilas nije bio samo „inspirator“, nije on prezao ni od svojeručnih egzekucija. Ali nije on ni prvi, ni jedini, verovatno ni poslednji egzekutor koji pravo sa egzekucije ulazi u legendu. Da, slučaj je udesio da moj (istoimeni) deda po majci bude streljan 1941. za trajanja čuvene Užičke republike. Zato što je, navodno, bio – kapitalista. Posle rata dedina imovina je konfiskovana, a onda je pre nekoliko godina restitucijom vraćena njegovim naslednicima, u datom slučaju unukama u unucima. Mi smo tu imovinu, procenjenu na 250.000 evra – ni pre rata nije mogla vredeti više – po tu cenu i prodali i pare podelili. Vi se sad zapitajte koliko danas ima poslastičara – da ne pominjem unosnije profesije – koji mnogo veće sume drže u prljavim čarapama. A onda se zapitajte da li neki novi Đilas – ne mislim na Dragana – čeka u potaji spreman da strelja i da konfiskuje.
Kad Stojkovićevi patuljci sa slike pogledaju u svet u kom smo, šta vide?
– Vide gomilu budala koje se svađaju oko besmislica.
Čemer je, kažete negde, zapravo glavni lik u romanu. Može li se iz njega negde drugde do u toalet na benzinskoj pumpi?
– Ne može čak ni tamo. Čemer nosimo sobom gde god krenuli.
A „Kontraendorfin“ se i završava u toaletu na pumpi. Šta je sledeće?
– Stojković mi je ostavio u amanet da napišem roman „Muzej spaljenih slika“ u kome ću opisati slike koje spalio u predsmrtnoj groznici, ali i još štošta.
Ističete da vaše romane treba razdvojiti od vaših eseja i kolumni. Pa opet, kolumne vam donose (a i odbijaju) čitaoce. Po čemu se razlikuju Basara romanopisac i Basara kolumnista, a šta im je slično?
– Razlika je vrlo uočljiva. Basara novinar piše kolumne, Basara pisac piše romane, priče i eseje.
David Albahari spominje i vas, uzgred, u „Lažnim bajkama“. Na stranu ta prijateljska igra, ali to nas navodi na pitanje: ako je svet tako (s)umoran i bolestan kakvim ga opisujete, da li su bajke, makar bile i lažne, moguće i da li su, na kraju, ipak potrebne?
– Baš mi je drago to da čujem. Još onomad sam kupio „Lažne bajke“, ali zbog postnagradne gungule nisam stigao ni da ih otvorim. David i ja se po tradiciji pominjemo u raznim našim knjigama i pričama. Utuvite ovo – nije svet ni sumoran ni bolestan. Sumorni i bolesni su ljudi. Oni su ti koji usput upropašćavaju i svet, ne obratno.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare