Podeli
Svetislav Basara Foto: Vladislav Mitić

Nova.rs u nekoliko nastavaka objavljuje odlomke iz knjige “Kontraendorfin” Svetislava Basare, za koju je proslavljeni pisac dobio Ninovu nagradu za roman godine.

Piše: Svetislav Basara

Pokazaće se da je priloženi snimak jedina postojeća fotografija mog starog druga, Stojkovića (Desimira, r. 1924. †2009), velikog slikara koji je tog dana umro na mojim rukama, koji se, kad sam pao u delirijum, nakratko vratio iz mrtvih da pozove hitnu pomoć, potom ponovo umro i sada čeka život budućeg veka. (…)

Tog dvanaestog decembra, dva, dva i po sata pre smrti, Stojković promrmlja, gde sam ono stao, pročitaj mi zadnju rečenicu, ja je pročitah, a on reče – piši dalje. (…)

Na izlasku iz Institua za mentalno zdravlje u Palmotićevoj – sagrađenog nekih dvestotinak metara nizvodno od Đilasove rezidencije, epicentra srpske psihopatologije – još su se za mnom vukli pramenovi halucinacija i deluzija, isprepletani sa pramičcima decembarske magle.

Milovan Đilas, dok je bio deo režima. Foto: AFP / AFP / Profimedia

Nemadoh drugog izbora nego da krenem ka takozvanom centru grada i po sili gradske topografije prođoh pored ulaza u Đilasovu rezidenciju koja me pogleda zakrvavljenim očima. Đilasa za života očima nisam mogao videti, ništa se tu nije promenilo posle smrti, samo se pogoršalo, imao sam privilegiju da ga za života nikada ne vidim, a sada me, pomislih, njegova rezidencija, slika i prilika stanara od koga je poprimila sve rđave osobine (drugih niji ni imao), posmatra sa ubilačkim namerama.

Tri i po godine kasnije, tada već u toplini mog kućerka u Sremu, setih se – i dođe mi da povraćam – da je godine 2011. visoka delegacija višepartijskog ološa predvođena ministrom kulture, pred kamerama RTS-a, svečano otkrila spomen ploču na ulazu u Đilasovu rezidenciju, iako da je pameti – Đilasu ni nadgrobnu nije trebalo postavljati, iako bi Đilas, samo da je bio u prilici, otkrivače spomen-ploče po kratkom postupku streljao, što bi zacelo i učinio (i dobro bi bio učinio) da otkrivači nisu bili rođeni prekasno, u vreme kada su streljanja već bila passé, a Đilas ražalovan.

Iste te, 2011. godine, otrpilike u isto vreme, umro je i Tadić (Novica, r. 1949. † 2011), najduhovniji, verovatno jedini srpski pesnik dostojan tog imena, za čiju su sahranu – čamov sanduk i bukov krst – prijatelji sakupili pare između sebe. Ljigavoj Megaplačipički za života (i o državnom trošku) mramorni spomenik u natprirodnoj velični (prirodna ne bi premašala 8 cm), Tadiću čamov sanduk i bukov krst, o trošku prijatelja, to je, znači, ta Duhovna Vertikala, to je dakle ta Nebeska Srbija mater joj smrdljivu jebem, pomislih mnogo godina kasnije, u mom kućerku u Sremu. Ni iza Tadića nije ostalo mnogo više od kilograma posmrtne telesne mase – možda čak i manje – ali za razliku od Cicvarićevog tečnog leša, čistog biohazarda – u pogledu hemijskog sastava istovetnog upotebljenom motornom ulju, sa dodatkom sekreta smradnih žlezdi tvora – Tadićevi posmrtni ostaci (precrtati posmrtni ostaci, dopisati mošti) bili su hiljadu grama oduhovljene materije slične pretpadnom stanju čije je polaganje u zemlju za najmanje dvadeset godina odložilo raspad Srbije. Bejah te 2011. siguran da bi Stojković – samo da je živ – rekao da su u ekonomiji rekonstrukcije (presazdavanja) sveta podjednako važni i Cicvarić i Tadić, da su Cicvarići sine qua non Tadićâ i da će na dan kad se, umesto srpskih vuvuzela sa Kosova, sa neba oglase arhangelske trube, Cicvarić i Tadić istovremeno đipiti iz groba, doduše u različitoj slavi, ali u istoj svetlosti, da je, nadalje, Tadić to dobro znao i da je zato bio Tadić, a da Cicvarić – iako je imao prilike da sazna – pojma nije imao da je Cicvarić, da je upravo zato i bio Cicvarić i da je zato i završio onako kako je završio, kao tečni otpad koji su njegovi ahbabi greškom popili i potom ispišali.

Dvostruka fermentacija, bato, visita interiore terrae rectificando invenies occultum lapidem, reče Stojković u alhemičarskom modu i po ko zna koji put prasnu u smeh. Takođe sam te 2011. bio siguran, smeo sam se zakleti, da bi Stojković, samo da je doživeo (na sreću nije) da vidi delegaciju višepartijskog ološa kako predvođena ministrom kulture pri (formalno) čistoj svesti Đilasu otkriva spomen ploču, rekao da članovi delegacije zaslužuju preki sud i streljanje, ako ne i vešanje ili nabijanje na kolac, a da bi predvodnika otkrivača, ministra kulture (ime i adresa poznati redakciji), trebalo za primer najmanje dvaput streljati, ali da on, Stojković, garantuje svojom smrću da po ovdašnjem običaju niko nijedamput neće biti streljan i da – sve i kad bi svi bili streljani, to ništa ne bi promenilo jer bi – sve da se Đilas nekim čudom vratio u život i (s pravom) postreljao sve koji mu postavljaju spomen ploču – svečana delagacija i ministar kulture, ukoliko bi se i oni čudom vratili u život, Đilasu ponovo otkrili spomen ploču.
I tako od vijeka do vijeka, što reko psalam, reče Stojković. (…)

(Iz romana “Kontraendorfin” u izdanju Lagune)

Foto: Promo

Sutra: Delirijum

Komentari

Vaš komentar