Feljton – piše Svetislav Basara: Andrićeve bolesti (2)

Kultura 28. jan. 202121:52 > 31. jan. 2021 21:30
Podeli:
Svetislav Basara Foto: Vladislav Mitić

Nova.rs u nekoliko nastavaka objavljuje odlomke iz knjige “Kontraendorfin” Svetislava Basare, za koju je proslavljeni pisac dobio Ninovu nagradu za roman godine.

Piše: Svetislav Basara

(…) Istorija Andrićevih bolesti u stvari je putopis, njegova blistava karijera ostavila je dublji trag u kliničkoj patologiji nego u diplomatiji, reče Stojković i značajno se nakašlja. (…)

Ivo Andrić, Svetislav Barara. Foto: AFP / AFP / Profimedia, Nemanja Jovanović/Nova.rs

Sve moje bolesti, Stojkoviću, reče mi Andrić tog dana (beše to naša pretposlednja šetnja) – a bolujem od većine – Glavurtićevog su porekla i samim tim su smrtonosne. Ni časa predaha mi ne ostavlja Glavurtić. Ogradio me je zidom kamenim da ne izađem, stavio je na mene teške okove. Oduvek sam ja bio ograđen i okovan, Stojkoviću, ali me je ranije ograđivalo i okivalo prokletstvo Starog Zaveta, a ne Glavurtić, shvatate li koliko sam ponižen. Nema dana da me Glavurtić ne zarazi nekom sistemskom, najčešće uobraženom bolešću, koristeći kao prenosnike zaraze smotuljke crvenog konca koje razbacuje po stepeništu moje zgrade. Daje sve od sebe da mi podmetne i sifilis, nisam siguran da ću uspeti da ga izbegnem uprkos profilaktičkim merama koje preduzimam. Tek bi to – smatra Glavurtić, reče Andrić – bilo udarna vest, zamislite samo Stojkoviću, naslovnu stranu Politike na kojoj slovima od 75 cic piše Nobelovac, Andrić, oboleo od tvrdog čankira, prekjuče mu otpao nos, strava i užas, Stojkoviću, a ja, reče Stojković, zamislih tu naslovnu stranu i pomislih da nije daleko dan kad će osvanuti na trafikama.

Prošle srede, recimo, reče Andrić, u predsoblju redakcije SKZ nagazih na krpenu lutku u mom (primitivnom) obličju, probodenu na 35 akupunkturnih tačaka čiodama kontaminiranim bacilom spiroheta palida; sva mesta probodena na lutki istog trenutka me zaboleše na odgovarajućim tačkama tela i još dublje, u duši, još me bole i zauvek će me boleti, umalo mi nos nije otpao, Stojkoviću. Ja, naravno ne verujem u simpatičku magiju, realizam mi to ne dozvoljava, ali to ne znači da magija ne deluje i da protiv nje ima leka, bar ga nema za mene, razumećete šta govorim. Pa ne mogu, Stojkoviću, ja, nobelovac, realista, član Saveta Federacije otići na VMA i dr Tanaskoviću reći da moja ubistvena hipertenzija (jednom se popela do 390/250, retko spada ispod 200/120) nije posledica preterivanja u konzumaciji kraškog pršuta, nego Glavurtićevog klerikalnog pritiska na moj kardiovaskularni, nervni i imuni sistem, ali i na sve druge sisteme i imunitete, ako mi je neki uopšte još preostao, u šta sumnjam, diplomatski sam odavno izgubio. Ne ide Stojkoviću – iako bi bilo spasonosno – da ja, Andrić, nobelovac, član Saveta Federacije uzmem za ozbiljno bacanje čini i da se za isceljenje obratim (mada bi bilo pametno da tako postupim) nekoj vračari – ima ih tušta i tma u Beogradu – koja bi ih u tren oka skinula, to je danak u krvi koji plaćam realizmu, tako je to, Stojkoviću – kad si realista, moraš prihvatiti realnost, bez obzira koliko mučna i užasna bila.

Već godinama egzistiram na ivici šloga, Stojkoviću, reče potom Andrić, sav sneveseljen, diskretno vadeći maramicom Palavestru iz dupeta. Svaki put kad zapreti opasnost da umrem – u stvari da prekratim muke (a nema dana da se ne nađem na ivici smrti) – Glavurtić mi snizi pritisak na prihvatljivih 155/95, nije to, međutim, kraj Glavurtićevim manipulacijama mojom hipertenzijom, Stojkoviću, uvek Glavurtić ode korak dalje, pa tako, recimo, kad pod visokim, tačnije najvišim pritiskom, odem na VMA, na pregled kod dr Tanaskovića, Glavurtić mi hipertenziju simpatički našteluje na prividnih 120/80, a onda se dr Tanasković u čudu pita zašto sam sa normalnim pritiskom došao na pregled i s pravom me smatra uobraženim bolesnikom, kažem s pravom, jer ja to doista jesam, ali to uopšte ne znači da nisam svestrano, sistematski i sistemski bolestan, što no se kaže – na smrt. Glavurtić mi je onesposobio metabolizam, Stojkoviću, godinu i po dana (možda i duže) nisam imao stolicu, pretvaram se, Stojkoviću, u sedimentnu stenu, u hodajuću septičku jamu, kad umrem – a pitanja je časa kad će se to dogoditi – obdukciju mog leša moraće da izvrše pijukom ili pneumatskom bušilicom, možda čak i uz pomoć mehanizacije JP Geosonda. (…)
(Iz romana “Kontraendorfin” u izdanju Lagune)

Foto: Promo

Sutra: Đilas

Komentari

Vaš komentar