Nova.rs od večeras u nekoliko nastavaka objavljuje odlomke iz knjige “Kontraendorfin” Svetislava Basare, za koju je proslavljeni pisac dobio Ninovu nagradu za roman godine.
Piše: Svetislav Basara
Biti bolestan znači biti loše, ali ne kao loš momak, nego kao loša zemlja.
Geogres Canguilhem
Decembra dvanaestog, godine dve hiljade devete, oko pet popodne, sedamdeset osam zarez nešto sati otkako oka nisam bio sklopio, tri i po (otprilike) sata pre nego što će Stojković umreti na mojim rukama, a ja zapasti u anafilaktički šok, potom u delirijum tremens, Stojković se prenu iz dremeža i reče, čoveče, smrt je pred vratima, vreme je da se ispovedim. Piši.
Ne posete muzejima, ne Likovna akademija, ne smucanja po galerijama – streljanja su od mene napravila slikara i čoveka. Oktobra 1941, kao učenik odeljenja II2 Užičke gimnazije svakodnevno sam prisustvovao smaknućima tzv. narodnih neprijatelja, takvo je bilo zakonopravilo, takav zeitgeist, nisu se ti časovi očigledne nastave mogli izvrdati, u ono vreme si imao tri mogućnosti: 1. da streljaš, 2. da budeš streljan, 3 da streljanja gledaš.
Pa ti biraj.
Dva sam, doduše, streljanja nepažnjom propustio, pobegao s časa, negde se zaigrao, šta li, ali otac mi je (na njegovu i majčinu sreću, ne moju) u poslednji čas pribavio lekarsko opravdanje, da nije – a malo je falilo da ne uspe – zacelo bi i mene streljali, što bi, uzgred, bio bingo, ali nisam bio te sreće, a da budem iskren, tada nisam ni imao muda da budem streljan. Bili su to odvratni prizori, reče potom Stojković, ne bez tronutosti u glasu, da bi odmah potom, bez trunke tronutosti, rekao da su ti prizori uprkos odvratnosti – ili možda upravo njoj zahvaljujući – ostavili snažan pečat na njegov docniji život i njegov likovni izraz, a da ni sada, posle toliko decenija, nije sasvim načisto ko je u tom krvavom pandemonijumu bio (u vizuelnom smislu) odvratniji: oni koje su streljali, oni koji su streljali ili oni koji su streljanja posmatrali iz publike i po svršetku ih nagrađivali ovacijama.
Nemoj me tako gledati, reče Stojković, opazivši da se mračim, nismo li se davno saglasili da su ubijeni ključni saučesnici i svedoci saradnici u sopstvenim ubistvima, šta ti sad nije jasno, šta je u mojoj rečenici nehumano i politički nekorektno, jebala te humanost, humanost i korektnost su nas dovde i dovele. Nisu, međutim, ni streljanja dugo potrajala, reče potom Stojković, nešto smirenijim tonom, u Srbiji nikada ništa ne potraje, zašto bi streljanja bila izuzetak. Potrajala bi, doduše, još izvesno vreme, bar dok ima municije, ali ih je prevremeno, mada prekasno (svi koji su nešto vredeli, nešto imali i nešto znali već su bili postreljani), zaustavio Kommando der Heeresgruppe F (jugoistok) koji se krajem novembra trgnuo iz letargije i na strateške položaje iznad Užica – jedan na Tatincu, drugi na Zabučju – rasporedio dva voda kuvara Sturmstaffela koji su spuštenih gaća za tili čas deinstalirali sovjetsku marionetsku instalaciju skupa sa revolucionarnim marionetama, tako što su ih plotunima prdeža oduvali preko Drine u Bosnu, razvejali ih po Crnoj Gori, a i šire, eto, tako su se, munjevito i smrdljivo, širile ideje revolucije i NOB-e i socijalne pravde. Posle rata ponovo je tu i tamo bilo sporadičnih streljanja, ali mnogo manje – reče Stojković ne bez rezigniranosti u glasu – i što je najgore, dodade, nisu bila javna ni obavezna za srednjoškolce. Nekadašnji polet je splasnuo, streljanja su postala izuzetak, ne pravilo već su bila passé i u Francuskoj u koju sam odmah po završetku Likovne akademije otišao jureći za svetskom slavom da bih na kraju našao đavola.
Ako ni zbog čega drugog, reče Stojković, zbog bogoprotivne žudnje za slavom ovoga sveta za moje me je dobro trebalo najmanje triput streljati i svaki put overiti metkom u potiljak, avaj, sve sam šanse bio prokockao, reče Stojković, osim nešto malo u SSSR-u, Kini i (nešto više) u Podsaharskoj Africi, streljanja više nigde nije bilo, beše nastupilo mračno doba masovnih fascinacija ljudskim pravima, nordijskim tam-tam ritmovima, pijenjem droge, flower-power bulažnjenjima, američkom likovnom ciganijom, kultovima cunilingusa i felatia, mini suknjama i elitnim pariskim profuknjačama koje su, uspešnije nego deset uzastopnih streljanja, usmrćivale ne samo tela nego i duše, pričali smo već o tome, nemojmo se ponavljati, jeste da Eros i Thanatos idu ruku podruku, ali vratimo se mi na streljanja, tu smo kao kod kuće. (…)
(Iz romana “Kontraendorfin” Svetislava Basare u izdanju Lagune)
Sutra: Istorija Andrićevih bolesti
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare