Šta Bas kaže o junacima nagrađene knjige, Đilasu i Andriću

Svetislav Basara dobitnik je Ninove nagrade za roman "Kontraendorfin", saopštio je danas žiri ovog prestižnog priznanja. Basara, koji je time postao i dvostruki laureat ovog priznjana, rekao je da nije očekivao da ga ove godine dobije. Žiri je u obrazloženju odluke, između ostalog, naveo da je Basarin roman "sačinjen je od 'nemogućih' scena, 'nedopustivih' zaključaka, paradoksalnih trvrdnji, cele lestvice nadrealizovanih hiperbola, kojima se pretresaju i protresaju temelji ne samo našeg društva i kulture, istorije i politike nego čitavog savremenog sveta".https://www.youtube.com/watch?v=flJcNSsqXJY&ab_channel=NOVASBasara u "Kontraendorfinu" kroz ispovest slikara Stojkovića slika neku vrstu (alterntivne) istorije od Drugog svetskog rata do 2009. godine, a u romanu se pojavljuju i fikcionalizovane istorijske ličnosti poput Ive Andrića, Mira Glavurtića, Milovana Đilasa... O svom romanu Basara je jesenas pričao na tribini u Domu kulture Studentski grad. Basarine sagovornike posebno je tada zanimao njegov odnos prema Ivi Andriću, s obzirom na to da se on pojavljuje i njegovim ranijim knjigama ("Andrićeva lestvica užasa", 2015), kao i način na koji je nobelovac prikazan u "Kontraendorfinu".- Dovodio sam ga ja u neke fiktivne situacije, ali je to su sve stvari koje sam ja čuo u kafanskim razgovorima od ljudi koji će na RTS-u da pevaju ode Andriću. U književnom smislu zaslužene ode. Andrić je, zapravo, bio čovek koji je morao da bude Andrić. Na jednom mestu u "Kontraendorfinu" piše, mislim da to Stojković kaže: "Andrić je morao da bude Andrić ili Jaša Grobarov, to su dva jedina formata u Srbiji da bi čovek mogao da bude veliki". Isto tako velikim smatram Jašu Grobarova. Na njega se blagonaklono gledalo, ali zaboravilo se da je on vrlo talentovan čovek. Nije baš bio prilježan na poslu, ali dobro. Proveo je sigurno jedan lagodniji, bolji, interesantniji život nego Andrić, koji je skupo platio sve svoje uspehe, jednom zakopčanošću, jednom večnom samoćom. Vidosav Stevanović, koji je poznavao Andrića - a Vidosavu treba verovati, on dosta dobro poznaje ljude - rekao je da je taj čovek užasno sam. Užasno sam u jednoj balkanskoj kasabi, odbačen od Hrvata, a mudro je postupio jer bi ostao u večnoj senci Krleže, koga nadmašuje u mnogim stvarima književnim. Naprosto, smatraju ga nitkovom zato što je preživeo četiri, pet režima a nije streljan. To se u Srbiji smatra nitkovlukom. Ne može pošten čovek u Srbiji, što je donekle i tačno, ne može čovek da preživi tri režima. Tako da to jeste galimatijas tih čaršijskih priča, a svi manje-više koji pročitaju će uvideti da su to. Naravno, ja to malo dosolim, preteram, naglasim, ali je sam sve to manje-više čuo. Tu sam prikazao jednu smrdljivu čaršiju, a ne Andrića koji u toj čaršiji živi zaštićen - ispričao je tada Basara.Basara je, upitan za svoj odnos prema Milovanu Đilasu i njegovom liku u romanu, rekao da mu je Đilas kao ličnost postao jasan kada je pročitao njegovu prvu knjigu "Besudna zemlja", navodeći da je on, u poređenju sa Dobricom Ćosićem, "ipak imao jedan rafinman, široku kulturu".- To je čovek koji je prevodio Miltona, dočim je Ćosić ono što je trebalo da bude, seljačka dandara. Nije tu to toliko bitno. Pažljiviji čitalac "Kontraendorfina" primetiće da je glavni junak ovog romana čemer, ne samo u Srbiji, nego u celom ovom regionu i svi akteri se trude da ga učine većim nego što mora da bude. Pa tako veliki pisac i nobelovac u Srbiji znači isto tako manje-više živeti kao amalin, u strahu i trepetu. Biti moćan kao Đilas ne znači da za dva dana nećeš završiti u Sremskoj Mitrovici u kazamatu. Znači, jedna smesa odvratnih psihologija koje obesmišljavaju sve. Sve što se radi i svuda na svetu, samo na poganiji način, to je neka tema i ideja. Zašto mora da se svako zlo dovede do perfekcije. Nema pozitivnih ličnosti tu, uključujući i pripovedača, mog alter-ega. Nema izlaza iz začaranog kruga - zaključio je tada Basara.