Knjiga "Lažne bajke" Davida Albaharija, Mirjane Ognjanović i ilustratora Slavka Krunića ne samo što je zbirka neobičnih, majstorski i maštovito napisanih i nacrtanih priča nastalih u "tri para ruku", nego je i svojevrsni povratak velikog savremenog pisca posle dužeg vremena na police knjižara sa novim naslovom i u nešto drugačijem izdanju.
„Priroda bajki je nomadska. Putuju kroz vreme i prostor, prevaljuju stoleća i kontinente, prolaze kroz društvene slojeve opisujući svaki put stazu uspona i sunovrata, kroz pripovedanje koje se obnavlja i neprestano preobražava slušaoca i naratora i obratno“, pisao je Italo Kalvino. Esej čuvenog italijanskog pisca i njegovo izdanje „Italijanske bajke“ bili su polazište za knjigu koju su „u četiri ruke“ napisali David Albahari i Mirjana Ognjanović, a ilustracijama obogatio njihov prijatelj Slavko Krunić.
„Lažne bajke“ upravo su objavljene u izdanju beogradske kuće „Booka“. Na konstataciju da je to u neku ruku povratak Davida Albaharija sa novom knjigom na police knjižara posle više godina, izdavač Ivan Bevc kaže da se poznati pisac oglašavao povremeno nekim radovima, a da je pravo zadovoljstvo bilo objaviti ovu knjigu.
– Albahari i Mirjana su prijatelji i dugo su hteli da nešto zajedno urade. Albahariju sada kratka forma više leži. Mirjana je kod nas već objavila „Nesanicu za dvoje“, „Sirenu koja se smeši“ i prevode Sorentina i Elene Ferante i predložila je da objavimo „Lažne bajke“, koje su ona i Albahari napisali, a ilustrovao ih je njihov prijatelj, slikar Slavko Krunić. Hteli smo da napravimo poslasticu od knjige, sa pričama koje su nerealistične, bajkovite, tajanstvene, da pokažemo da i tako može da se piše. To su na neki način bajke za odrasle, ali mogu da ih čitaju i deca. Zbog takvih priča i Slavkovih ilustracija odlučili i da je objavimo u drugačijem formatu, u tvrdom povezu, da to bude nešto što se čuva i poklanja – kaže Bevc.
Krunić je „osumnjičen“ za inicijatora da ova knjiga nastane. Međutim, on uz osmeh kaže da autori na pitanje o nastanku „prijateljski prebacuju loptu jedno drugom“.
– David i Mirjana su pokrenuli sve to na neki način. Mirjana me je upoznala sa Davidom kada sam je pitao da mi preporuči nekoga da napiše katalog za moju izložbu 2014. godine. I onda je David napisao – bajku. Meni se to dopalo, pa sam mu predložio da napravimo celu knjigu i bilo je sasvim logično što smo u to uključili Mirjanu – kaže Krunić.
Mirjana Ognjanović u svojoj biografiji u ovoj knjizi piše da je došla na svet „zahvaljujući dogovoru jednog dečaka i njenih roditelja“. Taj dečak im je, piše ona, rekao da će njihova želja da dobiju ćerku biti uslišena, ali pod uslovom da on jednom dođe i zamoli je da uradi nešto. I onda se posle dugog vremena pojavio i i pozvao se na staro obećanje: „Dakle, sada ćemo zajedno da napišemo knjigu!“
Taj dečak bio je, ispostavlja se, David Albahari.
– Prijateljstvo između Davida i mene traje koliko i moj život. Znamo se od mog rođenja, jer smo živeli stan do stana. Vrlo smo bliski i povezani. Ljudima koji nas poznaju nije čudno što smo zajedno napisali knjigu, iako je on čuveni, slavni pisac, veoma prevođen. Ja sam se bavila novinarstvom i pisala o kulturi pre nego što sam se posvetila prevođenju i pisanju, imam to dvostruko obrazovanje, završila sam studije književnosti i učila klasičnu gitaru. I uvek su među nama bile neke priče. Sazreli smo, da tako kažemo, i došlo je vreme da nešto i uradimo zajedno. Odlučili smo se da se u ovo strašno doba okušamo u jednoj književnoj vrsti koja ne poštuje bilo kakvu vrstu pravila, u bajkama čija priroda je, kako to Kalvino kaže, nomadska, putuju kroz vreme i prostor. Ali za razliku od pouka u mnogim bajkama, naše se ne završavaju uvek sa poukom sa srećnim krajem. Naša omiljena bajka završava se poukom da ne izvuku baš uvek dobri i pravični dobar kraj – priča Mirjana Ognjanović.
Albahari, autor skoro 40 zbirki priča, romana i eseja, pre „Lažnih bajki“ objavio je „Životinjsko carstvo“ 2014. godine, a u međuvremenu tek „21 priču o sreći“ (2017), zbirku kratkih zapisa i roman „Danas je sreda“ iste godine. Nekada je objavljivao i po tri knjige godišnje, ne računajući prevode ili izdanja za koja je pisao predvogovore ili pogovore. Da ga bajke zanimaju i kao forma i kao fenomen potvrđuje i njegova verzija „Tamnog vilajeta“ u knjizi „Srpske narodne bajke za decu 21. veka“ (2012), kao i prevod „Duha bajke“ Karla Gustava Junga.
– David je dugo godina odsutan iz domaće književnosti. On je tu, prisutan je, poslednjih 10 godina živi u Beogradu, ali književna javnost kao da je prestala da ga primećuje. To je na neki način i nepravedno. Mnoge priče i knjige kod nas nastale su pod plaštom Davida Albaharija. On to nikada ne bi rekao, skroman kakav jeste. On živi skromno i povučeno, u Zemunu, u ovo vreme pomerenih vrednosti. Ja mu stalno kažem da živimo u getu i krećemo se u uskom krugu ljudi. Zato smo se i odlučili za bajke, one su u kolektivnoj svesti, a počeli smo od Kalvina, njegovih „Italijanskih bajki“ iz 1956. godine u dva toma i njegovog eseja u kojem kaže da su bajke zapravo istinite priče. Šaleći se, došli smo na ideju da naše bajke predstavimo kao da su to one koje je Kalvino „odbacio“ – kaže Mirjana Ognjanović.
Njihove priče govore o učitelju koji treba da devojčicu oduči od čitanja („Knjiški Moljac“), o udovcu iz Briža u 16. veku sa dve ćerke i tajanstvenim gostom („Crvene pantalone“), slede „Prolećna bajka“ i „Princeza i Mokri Miš“, u njima Sajmon Ber u Melburnu dobija „karađorđevu šniclu“, ima implantat u vilici i traži mir od telefonskih poziva i mejlova („Magični zub“), nove zube traži i devojčica iz Afrike, a nailazi na Svetog Bika („Tajna i istina“), kroz priče krstare nepoznati brodovi i prinčevi („Bezimeno carstvo“), tu su kraljica, princeze i ogledalo („Grad od marcipana“), propali markiz koji pokušava da napiše bajku („Potraga za snom“), „Nestanak vuka Vučka“ ili veze između Indijanaca i Zemuna, sve do „Tajanstvene knjige“.
– Prvobitna ideja bila nam je da jedan napiše jednu priču, a da mu drugi na nju odgovori. Međutim, onda smo intervenisali jedno drugom u pričama. Pošto sam prevodilac sa italijanskog, u pričama su se pojavila i italijanska imena, što se Davidu dopalo, pa je on imao svoje predloge i tako smo radili. Priče se događaju u raznim vremenima. Imate jednu iz Venecije u vreme kada je tamo osnovan geto, a u jednoj čoveka kom je ugrađen implantat, pojavljuje se na dva mesta i Svetislav Basara… Malo smo se poigrali, nismo se potpisivali ispod njih, ostavili to tako da vidimo da li će neko da prepozna šta je Davidovo, a šta Mirjanino. A što se tiče pisanja „u četiri ruke“, znamo se 60 godina. Ne želim da se uopšte poredim sa Davidom Albaharijem i njegovim umećem, ali kada to prijateljstvo toliko traje, teško je reći ko je tu i koliko uticao na koga. David nekad progovara mojim rečima, iako ja više njegovim – objašnjava ona.
Kroz priče su provučeni i detalji iz svakodnevice sada i ovde, s obzirom na vreme u koje je pisana provuče se i poneka politička aluzija, ali u knjizi, navodi Mirjana Ognjanović, ima jako malo politike.
– Vraćamo se suštinskim pitanjima, da li postoji zlo, šta je ljubav, šta je lepota… Postoji i detalj koji će možda čitaocima promaći. U prvoj bajci je devojka koja kopni jer samo čita, a u poslednjoj je devojka koja je dobila neprozirnu knjigu uz upozorenje da je otvori samo ako se nađe u životnoj opasnosti. Ona se sve vreme usteže da to uradi, a kada je na kraju rasklopi, shvata da u njoj zna svaku reč. Priče su u knjizi tako složene po Spinozinom sistemu, od misli do intuicije – otkriva ovaj detalj Mirjana Ognjanović.
Autori su se odlučili da posle 13 maštovitih priča sa poukama, protkanih lepim slikama i poetskim humorom, poslednju, 14. bajku, daju bez reči, kroz ilustraciju „Kentaur“ na kraju knjige, ostavljajući čitaocima zadatak da je sami protumače i priušte sebi zadovoljstvo pripovedanja. „Kentaur“ na kraju knjige takođe je Albaharijev predlog, kaže Krunić.
– Lepo je raditi sa Davidom, jer ima neobične predloge. Recimo, trebalo je da na ilustraciji uz prvu bajku, „Knjiški Moljac“, na knjizi koju devojčica drži u ruci sitnim slovima ispišem „Fama o biciklistima“ Svetislava Basare. Lepo je to što on u sve što radi uključuje neke crtice iz života, kao što su to radili renesansni umetnici sa detaljima u njihovim delima – kaže Krunić.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare