Najlepša je umetnost ona za koju se ispostavi da je angažovana, a nije pravljena s namerom da bude pametna ili da nekome gura prst u oko, kaže za Nova.rs glumac Ljubomir Bandović.
Mediteran, zima, bliže se božićni praznici… Ali, umesto radosti, praznik je uvod u pakleno razrešenje sukoba dve porodice koje traje godinama. A u centru priče su dvojica dečaka, Antonio i Nikola koji su nerazdvojni prijatelji. I to uprkos trvenjima svojih porodica. A pride spaja ih ljubav prema pirotehnici i mobilnim telefonima i, naravno klikovima na Jutjubu.
Sve ovo „spakovao“ je u debitantski dugometražni film „Garbura“ hrvatski reditelj Josip Žuvan. Ova hrvatsko-srpska koprodukcija premijerno je kod nas, nakon Zagreba i San Sebastijana, prikazana na 18. Slobodnoj zoni, uz odličan prijem kod publike.
Tu dvojicu dečaka, koji su glavni junaci filma igraju naturščici Franko Floigl i Mauro Ercegović Gracin, ali imaju podršku glumačkih zvezda Ljubomira Bandovića, Ivane Roščić, Marije Škaričić, Zdenka Jelčića…
Ta turobna atmosfera jednog hrvatskog gradića kraj obale, oličena u „Garburi“, ništa se ne razlikuje od bilo kojeg mesta na Balkanu. Zapravo, ni Srbija, kako za Nova.rs kaže glumac Ljubomir Bandović, ne izgleda mnogo drugačije:
– Sve je turobnije u Srbiji, posebno zimi. Sve one stvari koje su iznad nas, koje su veće od nas, bile su tu i pre nas, valjda, traže neku zajedničku frekvenciju. I onda se potre da li je neko iz Čačka ili Splita. Kad dođe grom, udari isto i tamo i ovde. Jezik filmski je isti. Fasciniran sam bio brodićima parkiranim u luci. I njihovi jarboli, bušni, kad krene vetar proizvode simfonije u Barton fazonu. Kad uđe taj vrum u uši i mozak, odvoji ti se duša od tela.
Korona ih je, kako se seća za naš sajt, omela dok su snimali „Garburu“:
– Bili smo izolovani u hotelu. Ništa nije radilo. Da bi popili kafu, morali smo u tržni centar u Zadar. Osuđeni smo bili jedni na druge. I neka sinergija se stvorila među nama. Ta piva uveče posle seta, to druženje pomoglo je da na platnu sve izgleda tako dobro upakovano. Složilo se sve.
Film je hrvatsko-srpska koprodukcija, i neminovno je povlačenje paralele između glavnih junaka filma Nikole i Antonija, koji svojim prijateljstvom nadilaze svađe svojih porodica, i zajedničkih filmskih ostvarenja koja nadilaze probleme među državama. A problemi uglavnom proističu zbog politike i njenih glasnogovornika. Otuda Bandović, koji igra Zorana, oca jednog od dvojice glavnih junaka, kaže:
– Njihovo je da se svađaju, naše je da se ne damo. Čak i da nam jezik nije isti, a jeste, filmski jezik je isti. To nas spaja. A ovi političari mogu da…
I dok su obično prve asocijacije na Božić mir i sreća, radost, „Garbura“ ove praznike dočarava kao kulminaciju netrpeljivosti i problema među komšijama. Da Božić nije baš najradosniji hrišćanski praznik, ne sugeriše samo ovaj film, već i reči našeg sagovornika:
– Ako bismo Božić opisali kao zvučnu sliku, onda je rat sasvim prigodna reč. Ali, svuda je tako. Eto, i da sam na Siciliji za Novu godinu zvučalo bi isto. Kad sam im rekao da, kad se odmore i otrezne od svog Božića i dođu u Srbiju, gde se 7. odnosno 13. januara slave Božić i Srpska nova godina, razrogačenih očiju su me slušali kako to sve izgleda i koliko tu ima kolateralne i materijalne štete. Da ne govorimo o prepadnutim psima.
Konstatuje glumac i da oko praznika, ali i inače, ljudi najpre trebaju jedni drugima, a onda samo smetaju jedni drugima:
– A treba biti mudar. Ovaj film govori o prijateljstvu dva dečaka i kako obojica na svoj način uče šta je drugarstvo, a ne o tome čiji je mobilni telefon veći. Ima ona knjiga „Olovka piše srcem“, gde su deca odgovarala na univerzalna pitanja. Jedan mali iz Trebinja je na pitanje: “Šta je tolerancija”, rekao: “To je kad bodljikava prasad spava zajedno, dovoljno blizu da se greju, a dovoljno daleko da se ne bodu”. Postoji samo stremljenje ka tome, ali ne i osvajanje te kategorije. Čak i kada se priđe do toga, to te istisne. Ne možeš ni u komforu dugo da traješ. Ulenji se čovek…
Fascinantna su mu ta priobalna mesta, poput onog mediteranskog gradića zimi, koji je daleko od idealne slike s razglednice, u kojem je snimao „Garburu“:
– A imao sam prilike da snimam i u Crnoj Gori, u Luštici takođe jedan film koji je vrlo mentalitetski. To su sve posebni narodi, nukleusi koji imaju neki svoj jezik, pa prema gostu imaju jednu vrstu ponašanja, ali među sobom okoštaju. To više nije fleksibilno, I počne neminovno da puca, pa ljudi povređuju jedni druge, napuštaju jedni druge, svađaju se zbog gluposti. Ali, to nam valjda pripada svima.
Ljuba Bandović u filmu igra roditelja jednog od dvojice glavnih junaka, Nikole i Antonija, koje tumače naturščici Franko Floigl i Mauro Ercegović Gracin i govoreći o saradnji s njima ističe kako su „amateri“ rasterećeni ideje o „tehnologiji izrade uloge“:
– Sve ono što su nas učili na Akademiji, kod njih ne postoji… Osećaju ulogu na organskom nivou. Ovaj moj klinac je bio u fazonu, daj mu šniclu i super je!
I dok se film vrti oko prijateljstva dva dečaka uprkos svađama njihovih porodica oko vode koja se sliva iz jedne u drugu kuću, ta tema komšijske netrpeljivosti je nešto što je nama ovde dobro poznato. Uprkos onoj našoj „da komšiji crkne krava“, nije to, po sudu glumca, specifikum ovog tla. Bandović čak ironično primećuje:
– Ma, da bre, sve je nastalo na Balkanu. To nema nigde na svetu. Mi smo rodonačelnici svega, najstariji narodi… Znate, potukao sam se nekoliko puta u životu, ali kao s rođenim bratom nikad.
Ne možete nikako da ga ubedite da su te svađe tako karakteristične za nas ni kad se prisetite jedne scene iz „Garbure“ u kojoj, nakon što komšije postave zidić između kuća, zauzvrat dobiju izmet na vratima…
– Nema više ono „j… majku“, nego idemo do onog „jedi …s vrata“. To je limit verbalnog bezobrazluka i ucrtane želje za psihološkom povredom. Ali, pesnica, daska, sve je to sevalo, doduše eksera nije bilo jer bismo obojica najebali. Ali, bilo je ono staro: „Idite, rešite to“. Nivo zajebancije isto određuje koliko su ljudi bliski međusobno. Pre neki dan mi vozač sa seta priča o problemu zbog pola metra zidića. I čak mi priča kako su bili voljni da odustanu od tih pola metra, jer eto zagradili su ih već, s obzirom da su sestra i on nasledili kuću. Međutim, administrativno ti ni to ovde ne možeš da rešiš. I moraš da juriš vezu i potplaćuješ nekoga. To je veći problem nego što se komšije biju – pa, neću da se bijem s Fincem, jer ništa ne delim s njim!
Obilje je ljubavi u filmu, obilje svađa, obilje zbližavanja, udaljavanja i Bandović je stoga utiska da bi zbog svega „tek sledeću tuču voleo da gleda“:
– Što je veća bliskost, to su tenzije veće! Kad je mirno, onda nema odnosa, opšta je žabokrečina.
Dečaci u „Garburi“ su opsednuti pirotehnikom, pištoljima, golotinjom, mobilnim telefonima, i naravno brojem pregleda na Jutjubu i društvenim mrežama. Ljubomir Bandović je stava da se danas svuda komunikacija preselila u drugi domen:
– Sede u kafiću za istim stolom i komuniciraju preko društvenih mreža, jer imaju publiku. I nisu vezani ni na koji drugi način do s tom mrežom. Pa, sedite pričajte – poručuje glumac.
S obzirom da je film premijerno prikazan na 18. Slobodnoj zoni, festivalu angažovanog filma, glumac naglašava da je najlepša umetnost ona za koju se ispostavi da je angažovana:
– Ona umetnost koja nije pravljena s namerom da bude pametna ili da nekome gura prst u oko. Ona u kojoj se jedna tema obrađuje ljudski, a ispostavlja se da sugeriše dosta toga.
Upitan koliko je za glumca danas teško da balansira između komercijalnih i autorskih ostvarenja, citira svoju baku:
– Moja baka je govorila: „Ako ima obavešteno, i neobavešteno, onda sigurno ima i preobavešteno“. Za glumca nije dobro da zna da li reditelj ima nameru da to bude angažovan film, jer time može da ga zavede i da ode na pogrešnu stranu. Radiš svoju radnju, imaš svoj lik, znaš u kom si žanru, i znaš da, ako je psihološki realizam, radiš malo povišeno. I to je sve što glumac treba da zna!
I dok čeka da se „Garbura“ nađe i u redovnoj bioskopskoj distribuciji u Srbiji, Ljubomir Bandović nam na kraju otkriva da je prezauzet. Zapravo – bukiran je do jula:
– Nedavno sam morao da odbijem Egona Savina, a pre toga i Jagoša Markovića, koju su mi ponudili dobre uloge. Ja sam pozorišno čeljade koje se s 11 godina inficiralo teatrom, i uvek mi je bolno kad ne mogu da igram u pozorištu i izneverim ga. Ali, do jula me čeka snimanje svog filma, tok-šou projekta, i na serijama „Koža“ i „Sablja“.
Bonus video: Snimanje serije „Kljun“
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar