Piše Ivan Mrđen: Uz prvi broj digitalnog Ježa

Priču sam naslovio sa “Danski, tramvajski...”, podsetivši na vic iz davnih vremena, dok su sa Glavne železničke stanice u Beogradu kretali vozovi ka raznim destinacijama širom Srbije, Jugoslavije i Evrope. Tada je neki čiča pitao na šalteru “kad polazi danski kraljevski voz”, a onda objasnio da misli na dnevni voz za Kraljevo...

Danski tramvajski vic bio je u tome što je dve stanice pre okretnice na vrhu Ustaničke momak ispred mene pozvao nekog i naručio punjenu pljeskavicu. Kad se dogovorio i oko priloga, upitah ga gde će mu to spremiti, on mi reče ime nekog objekta brze hrane u našem kraju, da ga baš ne reklamiram.

Ja sam onda, iz čiste znatiželje, tu su nam unučići a oni vole da isto tako svašta nešto naručuju, hteo da saznam koliko je moj saputnik zadovoljan ukusom, kvalitetom i cenama, na šta mi je on sasvim pristojno i ljubazno odgovarao, skoro da sam pomislio kako mu neko od rodbine drži taj lokal.

Rekoh na rastanku kako ću svakako prošetati da lično pogledam kako sve to izgleda, na šta je usledio dobrobameran savet: “Ako imate nekog mlađeg u kući, neko dete ili unuka, neka vam pogledaju na internetu, tamo sve može da se vidi!”

Pošto smo u tom trenutku već izašli iz tramvaja nije reč da je jednostavno hteo da me “odjavi” ili kako se to već sada kaže. Pošto je pre toga bio baš ljubazan ne želim ni da pomislim da je hteo da mi se narugava ili nešto u tom smislu.

Jednostavno, sudar svetova. Digitalni klinac i analogni matorac, kome to ne piše na čelu, ali se moglo zaključiti iz tih nekoliko mojih pitanja, na koje svako dete ume da nađe odgovor na dva klika...

* * *

To me podsetilo da već neko vreme odlažem ličnu obavezu da nešto napišem o prvom broju digitalnog izdanja Ježa, što je posebno naznačeno tako što je u ime časnog starine od 91 leta dodato “NON PAPER”.

Deo tog istorijskog poduhvata je i moj tekst, sročen u formi pisma članova redakcije Ježa od pre pola veka svima nama koji smo silom prilika postali “di-džejevi”. Ovaj dokument zbog trenutka u kome takođe imamo sudar svetova prenosim u originalu:

Dragi naši “di-džejevi”

D. J. - za sav normalan svet ta skraćenica znači samo jedno, popularan naziv za disk džokeje. Za nas pravoslavno i ćirilično nastrojene čak ni to, jer bi ovo J morali da zamenimo sa DŽ. Što bi rekli naši stari, “džaba smo krečili”…

Nije, međutim, baš sve tako tragično, jer čujemo da se od ovog leta sa ta dva slova označava i nova zvezda na medijskom nebu zemlje Srbije, plus komšiluk sa kojim se razumemo samo kad se međusobno kačimo.

D. J. - Digitalni Jež!

Da je nama koji smo pre pola veka kuckali po svojim “bisericama”, slali tekstove i karikature poštom i dreždali kraj kiosaka čekajući da se pojavi najnoviji broj naših novina neko rekao da jednog dana više neće biti štampanog izdanja, da će i Ježeve bodlje postati virtuelne, mi bismo se samo grohotom nasmejali, jer da budemo iskreni ne bismo znali ni da izgovorimo sve te digitalne novotarije, poput veba, sajta, mejla, piksela, skena, kropa, fotošopa…

Najviše bi nas verovatno bunilo to sa brojem karaktera, jer je u naše vreme karakter bio samo jedan, posebno među nama satiričarima. U prevodu, il’ ga imaš il’ traži drugi posao!

Zato smo, dragi naši “digitalni ježevci”, odlučili da vas sve skupa kolektivno pozdravimo prilozima iz junskih brojeva leta gospodnjeg 1976. (u to vreme Jež se pojavljivao svakih sedam dana), čisto da shvatite da je svaki kontinuitet dobar samo ako je to nastavak sopstvene svetle tradicije.

A neki naši aforizmi iz tog doba deluju više nego sveže i aktuelno, koliko smo mi u stanju da sa nebeskih visina pratimo zbivanja “kod kuće”. Evo, na primer, Milovan Vitezović, još pre pola veka napisa da “ispiranje mozga počinje punjenjem ušiju”.

Nije on džabe bio urednik u ta “vunena vremena”, kako su ih posle krstili oni što su počeli da se krste pod stare dane. Zar vam ne zvuči proročanski ova njegova rečenica: “Ako je televizija prozor u svet, zašto vi blenete u mene”.

Ni naši saradnici nisu bili ništa manji Nostradamusi. Evo, na primer, Tihomir Ilić vam poručuje: “Ne glasa se dizanjem ruku od svega.” I dodaje kratku i jasnu analizu vaše sadašnje situacije: “Između dva skoka, mora da je negde i pad.”

Dejan Lopičić je i vas i vaše savremenike upozoravao: “Uspesi koji udaraju u glavu ostavljaju čvoruge.”

Ni Radivoje Dangubić nije dangubio, predvidevši ono što će vas tek snaći: “Dok su oni lupali, mi smo otišli na doboš.”

Od istog autora je i ono što se danas vidi samo odozgo: “Jedan kliker, a toliko rupa.”

Pozdravljaju vas članovi naše tadašnje redakcije Milorad Dobrić, Petar Cvijić, Dimitrije Živadinović, Milomir Đukanović, Aleksije Marjanović, Dragan Rumenčić i Nikola Rudić, urednici Miloš Krnjetin, Feri Pavlović i već pomenuti vitez Milovan, a glavni i odgovorni za ovaj udruženi tarabićki rad, drug Branislav Jovanović bi samo podsetio na njegov predlog da se Ježu zvanično odobri da bude “list za zbunjivanje”, odnosno da jedini ima pravo da objavljuje dezinformacije pošto to nikako ne priliči “ozbiljnim novinama”.

Danas, koliko mi vidimo, na kioscima u Srbiji skoro da nema ničeg osim takvih dezinformera, ali nema ni našeg Ježa. Naše novinarsko doba sada nazivaju analogno, vas eto zadesilo i digitalno, ali nama se nekako čini da je preovladalo analno novinarstvo, što nas opet vraća na naše upozorenje da je sve samo pitanje karaktera.

U to ime šaljemo vam na uvid i sjajnu karikaturu Slobodana Milića, objavljenu je Ježu broj 1929 od 18. juna 1976. godine. Nama se čini da je njena poruka za sva vremena ista, nije važno kakva mu je kućica, važno je da Jež bude kućni ljubimac. I da nema brnjicu!

* * *

A najbolji dokaz kako su stari Ježevci dočekivali prve primerke svakog novog broja je arhivska fotografija snimljena pre više od šest decenija na kojoj su Žika Jovanović, Nikola Rudić, Pjer Križanić, Miki Živadinović, Ljubiša Manojlović i Mile Stanković…