Arizanović (dram): Scena je jako dobra, dešavaju se hajpovi

Podeli:
Bend dram Foto:Goran Srdanov/Nova.rs

Beogradska grupa dram podarila nam je krajem prošle godine iznenadan poklon – pravi, čistokrvan pop album, koji je bacio drugačije svetlo na mainstream muzičku scenu u našoj zemlji, već zatečenu velikim uspehom sastava Buč Kesidi. Odjednom se ispostavilo da postoji širi krug modernih mladih autora, veoma zainteresovanih da svoje životne istine iskažu kroz pop hitove, što komuniciraju sa svom onom dobrom decom – mirnim tinejdžerima, koji u otvorenom bundžijskom raspoloženju ne nalaze odgovor na opštu dezorijentaciju sveta kojoj prisustvuju, ali svejedno čeznu za nečim boljim.

Kao najnoviji dobitnici Nagrade Milan Mladenović, članovi sastava dram imaju od pre neki dan i neočekivanu odgovornost: da već na sledećem projektu potvrde kako su vredni ove velike pažnje, što sa sobom donosi regionalnu prepoznatljivost. Jer, nosilac ovakve titule mora da pokaže i svojim ponašanjem i stavovima i vizijom, a ne tek samo pukim talentom, kako zaslužuje da se njegovo ime pominje u vezi sa velikim Milanom. O prošlosti, sadašnjosti i budućnosti benda dram, razgovaramo sa Markom Arizanovićem, klavijaturistom i kompozitorom.

Najpre, naše iskrene čestitke za Nagradu Milan Mladenović koja vam je dodeljena na Milanov rođendan 21. septembra – kako se osećate kao dobitnici ovako prestižnog priznanja?

– Uh, još uvek smo pod jakim utiscima, naročito zato što nismo očekivali da baš naša pesma “Daj mi sve” pobedi. Zvuči kao kliše, znam, ali tako je. Bilo je toliko odličnih pesama u finalu, sjajnih bendova i pojedinaca koje volimo da slušamo i privatno, tako da smo na dodelu praktično otišli samo da vidimo sve te drage ljude – kovid-19 nas je, razumljivo, udaljio od društva – i da uživamo u večeri. A vratili smo se sa prvom nagradom! Zaista, velika čast i radost što ime Milana Mladenovića i grupu dram povezuje jedna ovakva stvar.

Kad smo već kod toga, koliko je muzika bendova Šarlo Akrobata i Ekatarina Velika – u kojima je Milan Mladenović bio više nego važan član – bila prisutna u vašem muzičkom odrastanju? Imate li neku svoju omiljenu Milanovu pesmu, koju ćete možda i obraditi u budućnosti?

– Ta muzika je bila prisutna od samog početka benda. Povlačili smo paralele, čitali o tome kako su stvarali, koja su to društva bila, kakva međubendovska povezanost, zatim o formiranju novog talasa kroz “Paket aranžman”, sve do projekta Rimtutituki… Imamo i sličnu postavku na bini. Tu su moćan vokal i gitara, klavijature, bas i bubanj. Isto kao i kod Ekatarine. Osim toga, Milan je jednom rekao da će promeniti svet do kraja pesme. Rekao je to na petom EKV albumu. Naslov našeg debi albuma glasi “Nećemo promeniti svet”. Suprotnost. Znamo da sa ovim prvim izdanjem ne možemo mnogo toga da promenimo, ali svesni smo da do onog petog, ako nastavimo ovako, možemo da računamo na takav mindset kakav je imao Milan kada je to pomislio. Pa, videćemo, ko zna. A ako pričamo o omiljenoj pesmi, onda je to sigurno “Budi sam na ulici”.

Govorimo li o uticajima – koje su još to muzičke pojave kod nas i u svetu presudno uticale na nastanak grupe dram?

– Voleli smo da slušamo Cheta Fakera, Matta Corbyja, Eda Sheerana, The Neighbourhood. Poželeli smo takav zvuk, samo na srpskom. Nismo čuli da tako nešto postoji na našoj i regionalnoj sceni, a to nam je nedostajalo. Ideja je bila da probamo da donesemo malo promene i novog zvuka. Milan Mladenović u ulozi Ševe u filmu “Crna Marija” kaže: “Ne možemo starom ideologijom da ložimo nove klince”. To je velika istina. Rokenrol trpi promene, kao i sve u životu. Jedino tako može da opstane.

Da objasnimo još jednom, za sve koji to još uvek ne znaju, odakle potiče naziv benda, zašto mala slova u imenu?

– Prosto nam je zvučalo prijatno. A onda, dok smo razmišljali da li je to kul predlog, malo smo istraživali i našli da je dram zapravo stara mera za težinu. Nama se to učinilo kao idealna mera i odlučili smo se za ovo ime. A mala slova – samo nam lepo izgledaju, tako sva jednaka.

Mirela Priselac Remi je – komentarišući vašu nagrađenu kompoziciju ”Daj mi sve” – objasnila da je u pobedničkoj pesmi bilo svakako mnogo savremenih zvučnih elemenata, te da je dakle bilo jasno da je ona sasvim u duhu godine 2020, ali da je u njoj postojala i dimenzija organskog zvuka kojom se moglo opravdati zašto je baš ta pesma ponela nagradu Zadužbine Milana Mladenovića, to jest da je trebalo naći bend koji bi dao i jedan mali ’pozdrav prošlosti’, ali koji bi istovremeno bio moderan i gledao u budućnost, što je definitivno prelomilo žiri da se odluči. Kako ste razumeli ovu ocenu?

– Remi, hvala! Dok smo slušali Gileta i Remi kako komentarišu pobedničku pesmu, a još uvek ne otkrivajući o kojoj se radi, na momente smo se pronalazili i bile su prisutne misli – da li je ovo naša pesma? Možda smo mi?? Ispostavilo se da je to “Daj mi sve“. Najveće zasluge za takav spoj idu našem producentu Ivanu Mirkoviću Bambiju. On je video prostor za gudačke aranžmane, sjajno prilagodio elektroniku i klasiku. Čim smo čuli prvi put takvu verziju, znali smo da je to ta emocija.

Čini se da i u regionu postoji talas kvalitetnih bendova, novih talenata koji u ovom trenutku prave modernu, svežu pop muziku, sve bližu svetskim standardima. Da li ste u kontaktu sa nekim od tih bendova i autora, i ko vam se od njih dopada?

– Scena je jako dobra, publika postoji ponovo, dešavaju se hajpovi. Buč Kesidi je zatalasao stvari – njihova muzika donela je novo loženje za publiku. Naravno da smo u kontaktu, mali je to krug ljudi, ali se svi znamo i podržavamo. Što više bendova i pojedinaca kao dram, i Buč Kesidi i Fantom, Svemirko, Artan Lili, naša drugarica Tam, veliki Ivan Jegdić, Keni nije mrtav, Pocket palma, tim bolje… Probudila se želja za novim licima. To je sasvim dovoljno imena zbog kojih bi trebalo da date šansu ovom novom talasu.

Koliko je važno da na našoj sceni postoji jak mainstream, odnosno dobra pop muzika za širu javnost, a ne samo žanrovske krajnosti?

– Veoma je važno. U bivšoj Jugoslaviji, scenu je držala ekipa koja i danas okuplja dosta ljudi na svojim koncertima – to je na neki način postala obavezna muzička lektira i baština. Ona je odolela vremenu. A danas? Niko neće da bude mainstream, svi beže od toga, žele da budu posebni, jedinstveni. Mainstream nije ništa loše, i zapravo, biti mainstream jako je teško, to znači biti sposoban da angažuješ široku javnost, nađeš prostor i pucaš pravo u metu i – ne promašiš. Da je mainstream lak posao, hitovi bi se nizali svaki dan i svako bi bio sposoban za takav kapitalan poduhvat. Alternativa je kul, ali ima svoje granice.

Ko su heroji vaših pesama? Zašto oni ’neće promeniti svet’, kako glasi jedan vaš refren?

– To smo svi mi, obični, mainstream ljudi iz komšiluka, autobusa, iz škole (smeh)… “Neobično obični“, kako takođe glasi naš stih iz iste pesme. Znamo gde nam je mesto, znamo da smo samo jedan mali deo mehanizma, ali, istovremeno, želimo da izronimo odatle bez ikakvih oportunističkih kompromisa. Fora je u tome da treba pokušati, nikad ne znaš šta može da se dogodi. Sećam se momenta kada smo slali prijavu za Zadužbinu Milana Mladenovića. Znali smo da će biti mnogo prijava, kao i da će biti tu jakih pesama. I eto, na kraju smo mi ta ekipa iz komšiluka, autobusa, škole… koja je uspela u svom planu. Neće promeniti svet, a ni sebe, samo oni koji to nisu ni pokušali, kao i oni koji su brzo odustali. Mnogo je lakše učauriti se u mehanizmu.

Srđan Gojković Gile je, kao član pomenutog žirija, na svečanoj dodeli ovogodišnje nagrade Zadužbine Milana Mladenovića zaključio kako danas ima mnogo onih koji dobro sviraju, ili im je dobra produkcija, ali da zapravo ima veoma malo dobrih pesama. Kako se dolazi do pop pesme koja nešto znači ljudima?

– Kako se dolazi … ni sami još ne znamo. To što smo osvojili nagradu ne znači da smo najpametniji i najbolji (smeh). To je samo splet srećnih okolnosti po nas. Ali, kada govorimo o nekom receptu za pesme, primetili smo da nama, a i drugim ljudima, znače sećanja i osećaji koji su im poznati, koje su proživeli. Zakačiš se za stih koji opisuje situaciju u kojoj si bio mnogo puta, i to ti izmami reakciju. Pa želiš da čuješ pesmu ponovo. Opet kliše – ali biti iskren stvarno pali.

Dopustite nam na kraju kritičarski komentar: mnogo polažete na melodije i aranžmane, pretpostavljamo da u tom delu osećate kako postoji prostor za napredak – otkrijte nam kako se bend dram i u kom smeru menja, pripremajući svoj naredni projekat?

– Želimo da u svakom segmentu budemo bolji. Melodije, gruv, aranžmani, a najviše tekstovi. Nekolicina ljudi, kojoj smo dopustili da čuje neke nove pesme što smo ih radili ove godine, rekla je kako lepo sazrevamo. Stvarno, prošlo je 9 meseci od prvog albuma i za to vreme smo skontali koje greške više ne smemo da pravimo. Eksperimentisali smo, uželeli se malo više elektronike. Menjamo se u skladu sa 2020. godinom, a to je vrlo nepredvidivo, neočekivano i moderno.

Komentari

Vaš komentar