Amerikanci treba da se obrazuju i upoznaju sa umetnošću - ovo je pre 151 godinu bio naum osnivača Metropoliten muzeja umetnosti.
I tokom jednoipovekovne istorije Metropoliten muzej umetnosti, poznatiji kao Met, ne samo da je upoznao Amerikance sa umetnošću odasvud, već je postao najveći muzej u SAD. I treća najposećenija muzejska institucija na čitavom svetu.
Iako je prošla godina trebalo da bude u znaku velikog jubileja, 150-godišnjice postojanja, grandiozni planovi čelnika muzeja, čija je glavna zgrada na istočnoj strani njujorškog Central parka, propali su zbog pandemije koronavirusa.
Muzej je, po ko zna koji put u prethodnih godinu dana, tek nedavno ponovo otvoren, a 151. rođendan obeležen je emitovanjem trodelnog dokumentarca na kanalu PBS o istorijatu Meta.
Čak dva miliona umetničkih dela sa čitave planete razvrstanih u 17 zasebnih celina čine stalnu kolekciju njujorškog muzeja. Umetnička dela antike, starog Egipta, Okeanije, Azije, skulpture evropskih majstora, ogromna zbirka američke moderne umetnosti, impresivna kolekcija starih muzičkih instrumenata, zbirka istorijskih fotografija, slike Velaskeza, Van Ajka, Brojgela, El Greka, Rembranta, Manea, Tarnera, Sezana, Gogena, Modiljanija, Kandinskog… samo je delić blaga koje čuva Met.
Iz te impresivne kolekcije, evo 10 slika kojima se diči Metropoliten muzej umetnosti:
„Ritam jeseni, broj 30“, Džekson Polok
„Nameravam da slikam velika dela koja će pokrenuti stvari. I ta dela istovremeno će moći da budu viđena i kao slike i kao murali“, govorio je američki umetnik. Predvodnik apstraktnog ekspresionizma u SAD u prvoj polovini 20. veka,
Polok je napravio jedan od najradikalnijih slikarskih stilova. Čuven je po tzv. „dripping“ (kapajućoj) tehnici. Svoja platna postavljao bi na tlo, a umesto kičice koristio je štapove, kuhinjski pribor, pa i svoje telo da nanese boju koju bi mešao sa peskom i mrvljenim staklom.
Delo „Ritam jeseni“ (Broj 30), iz 1950, sačinio je tako što je postupno nanosio najpre crne motive, da bi im potom dodavao tanke i debele, ravne i zakrivljene linije različitih nijansi. Sliku je, čim je završio, izložio na velikoj samostalnoj izložbi. „Sam naslov slike otkriva, ne samo mesec kada je nastala – oktobar već i mirenje sa neminovnim procesima prirode“, navode u Metu.
„Broj 13“, Mark Rotko
Mark Rothko
No. 13
White
Red
on
Yellow
Collection The Metropolitan Museum of Art
New York#TheTen pic.twitter.com/fiPoePlJfP— Stefano Pesce (@stefano_pesce) July 23, 2018
„Boje i njihov odnos nisu bitne. Zanima me da iskažem osnovne ljudske emocije, tragediju, ekstazu… A kad se ljudi slome i rasplaču nad mojom slikom, znam da sam obavio posao“, govorio je američki slikar Mark Rotko.
Na slici „Broj 13 (Bela, crvena na žutoj)“ iz 1958. ove tri svetle boje iskazuju ne prokletstvo, već radost života.
Rođen početkom 20. veka u Letoniji, kao Jevrejin, kada mu je bilo deset godina sa porodicom emigrira u Ameriku. Radost je bila kada je upisao Jejl, ili kada ga je napustio osnovavši u Njujorku ekspresionističku družinu „The Ten“, ili kada se okreće nadrealizmu. Iako priznat za života, unutrašnji nemiri umetnika bili su mu brana za sreću. Teška depresija, anksioznost koje je pokušavao da utopi u alkoholu imali su tužan kraj. Izvršio je samoubistvo 1970. u svojom njujorškom ateljeu.
„Gertruda Stajn“, Pablo Pikaso
„Albert Ajnštajn bio je kreativni i filozofski um veka, a ja sam kreativni literarni um ovog stoleća“, govorila je američka spisateljica Gertruda Stajn. Dama koja se otisnula u Francusku na početku 20. veka bila je jedna od najuticajnijih figura umetničkog kružoka u pariskom Monparnasu. Slikari, pisci, glumci, muzičari odasvud s velikom pažnjom upijali su njene kritičke opaske, a zabeleženo je kroz istoriju da je samo jedan negativan iskaz poznate feministkinje i žene, koja se među prvima drznula da javno iskaže ljubav prema istom polu, mogao nekom umetniku da „zacementira“ reputaciju.
Zato su za Pabla Pikasa podrška Stajnove, ali i prijateljstvo bili ključni za njegove uspehe, podseća se na sajtu Meta. Slavnu spisateljicu ovekovečio je na platnu tokom svog takozvanog “ružičastog perioda”. Ovo ulje na platnu, nastalo 1906, na neki način je prekretnica u njegovom opusu s obzirom da se po prvi put vide obrisi kubizma, kome će se docnije posvetiti. Na slici se vide i tragovi njegove opčinjenosti skulpturom karakterističnom za Iberijsko poluostrvo, naročito na licu Stajnove koje kao da je poput maske sa razrogačenim očima u prvom planu.
„Žena sa papagajem“, Gistav Kurbe
Susretao se Kurbe stalno sa nipodaštavanjem, sa kritikama da su dame na njegovim slikama ružne, da se non-stop oglušuje o pravila, da ne priznaje opšteprihvaćene norme klasnih razlika… Ali, nije to preterano doticalo čuvenog slikara.
Uinatio se i podstaknut uspehom slike Aleksandra Kabanela „Rađanje Venere“ na Pariskom salonu 1863. godine, Kurbe rešen da se suprotstavi francuskom akademizmu, stvara ženski akt sa papagajem. Cilj mu je bio da ga žiri Pariskog salona konačno prihvati. „Ovo je nedostatak ukusa; sa tom nepristojnom pozom dame i razbarušenom kosom“, bio je odgovor slikaru 1864, da bi dve godine kasnije „Žena sa papagajem“ postao prvi akt Gistava Kurbea koji je prihvatio Pariski salon.
Kurbeova slika isprovocirala je i Manea da naslika svoju, sasvim drugačiju, potpuno smernu „Ženu sa papagajem“ koja se takođe čuva u Metu.
„Venera i lautista“, Ticijan
Jedno od najpoznatijih dela Ticijana Večelija svakako je „Urbinska Venera“, ali još jednu u nizu njegovih „ležećih Venera“ započeo je da slika oko 1565. Odavno svrstan u vrh renensansnih majstora Ticijan je bio poznat po svojoj ljubavi prema senzualnim damama bujnih oblina. Takva je i ova naga Venera, još jedno prikazanje boginje kao simbola lepote i erotike.
Boginju ljubavi na ovoj slici „nadzire“ sin Kupidon, a podno njenih nogu lautista svira…Venera zamišljeno sluša zvuke ljubavi…
Legenda kaže da je Ticijan izvrsno svirao lautu i da mu je to bio jedan od aduta u zavođenju žena…
„Kako poimamo lepotu, sluhom ili vidom – jedno je od večnih pitanja“, pominje se na sajtu njujorškog muzeja, uz konstataciju da Ticijanovo delo „slavi sva senzualna zadovoljstva“.
„Portret mlade žene“, Johanes Vermer
Za života Johanes Vermer nije uspeo da stekne ugled i slavu, kakvu je, primera radi, imao Rembrant. To će se desiti tek s kraja 19. veka, kada je svet uvideo značaj „Devojke s bisernom minđušom“. Danas se zna da je uspeo da dovrši 43 slike za isto toliko godina života. Preminuo je posle kratke i teške bolesti i u dugovima, jer je Holandiju u to vreme tresla ekonomska kriza, ostavivši iza sebe čak 11 dece.
Na slici „Portret mlade žene“ prikazana je devojka sa široko razmaknutim i ravnim licem, malim nosem i tankim usnama. Nema tragova idealne lepote na ovoj slici nastaloj oko 1665, a i danas se spekuliše da je ili rađena po porudžbini, ili da je slikar portretisao svoju kći.
Zbog svoje gotovo identične veličine i bliskosti u kompoziciji, slika „Portret mlade žene“, negde nazvana i „Studija mlade žene“, se često smatra pretečom ili dodatkom „Devojci s bisernom minđušom“. Modeli na obe slike nose biserne minđuše, imaju velove oko ramena i prikazane su ispred tamne pozadine.
„Muzičari“, Karavađo
„Ovo je koncert koji izvode mladi koji kao da su izašli iz prirode“, zapisao je o slici „Muzičari“ Karavađov savremenik Đovani Baljone. I muzika je bila čest lajtmotiv, naročito u ranom periodu, na delima slavnog majstora koji je srušio sve dotadašnje norme kako treba slikati. Buntovnik, koji je Rimom šetao sa mačem i, kako legenda kaže, krao a čak i ubio jednog muškarca u duelu, prognan je iz ovog grada i bio prinuđen da luta Sicilijom, Maltom… Nije mu se dalo da dobije oprost, jer samo što je trebalo da bude pomilovan od strane pape, biva ubijen.
Mikelanđelo Merizi da Karavađo svoje „Muzičare“ (među kojima je i on sam) naslikao je oko 1595, da bi samo godinu dana kasnije uradio i „Lautistu“, a potom i „Odmor na putu za Egipat“, na kojoj putnicima preko potreban predah daje muzika…
„Autoportret sa slamnatim šeširom“, Vinsent Van Gog
„Namerno sam kupio dovoljno veliko ogledalo kako bih mogao sam sebi da budem model“, govorio je čuveni holandski slikar. I načinio je za vreme svog kratkog i burnog života više od 20 autoportreta, iako je to zanemarljiv broj u odnosu na čitav njegov opus koji je brojao više od 800 dela. A oko 1887. naslikao je sebe sa slamnatim šeširom.
Iako je naizgled jednostavne kompozicije, ova slika pokazuje svo majstorstvo koje je proizilazilo iz Van Gogove kičice. Bogatstvo svetlih boja, kontrasta, na stotine poteza četkicom dočarao je na autoportretu, nastalom pre nego što će se zaputiti u Arl. U tom francuskom mestu naslikao je neka od svojih najpoznatijih dela, ali upravo tu pokušao je da zakolje Pola Gogena i sebi odsekao uvo. Usledilo je psihijatrijsko lečenje u San Remiju, i dolazak u Over sir Oaz, gde je, na kratko, našao smiraj. I baš na današnji dan 1890. u poljima Overa naslanja se na deblo i povlači okidač na revolveru. Samo dva dana kasnije preminuo je u 37. godini.
„Most iznad jezera sa vodenim ljiljanima“, Klod Mone
Ko može da ne primeti boje prirode i ko može da im odoli – ovo je bila vodilja oca impresionizma Kloda Monea. I „Most iznad jezera sa vodenim ljiljanima“, slika nastala oko 1840, na najbolji način svedoči o Moneovoj opsednutosti bojama i prirodom i jedna je od 12 iz serijala sa sličnom temom, ali obrađenom na različit način.
Vodeni ljiljani, lokvanji, plastovi sena, katedrale česti su motivi na delima francuskog slikara. Prikaze prirode, po njemu, svaki posmatrač doživljava drugačije upravo zbog moći boja na koje utiču svetlost, vremenske prilike…
Živopisne, vibratne slike možda ne bi nastale da se Mone nije nastanio u mestašcu Živerni, u kome je proveo 43 godine. U tom domu, u kome je danas njegov muzej, kao strastveni zaljubljenik u cveće, biljke, napravio je impresivnu baštu, zasadivši čak i neke egzotične biljke.
Ironija u čitavoj priči o Moneu jeste da je taj čovek, toliko opsednut bojama prirode, pred kraj života imao kataraktu i sve mu je pred očima bilo zamućeno…
„Čas plesa“, Edgar Dega
Na stotine je slika, crteža i skulptura inspirisanih temom plesa, svetom baleta i balerina. Edgar Dega, veliki francuski slikar, bio je opsednut baletom. Gonkur je 1874, iste godine kada je Dega naslikao „Čas plesa“, zapisao u svom dnevniku: „Od svih mogućih tema iz modernog života, on je odabrao pralje i balerine, taj svet belog i ružičastog… Najbolji razlog da se koriste svetli i meki tonovi“.
Dega nikada nije odustao od balerina, a svojim „kritičarima“ je ovo poručio:
„Nikada nikome nije palo na pamet da me kod slikanja balerina najviše zanima da zabeležim pokret i naslikam lepu odeću“.
Slikao je balerine Dega sve dok nije gotovo oslepeo. A veoma slično delo „Času plesa“ prethodilo je godinu dana ranije. Nazvana „Na času plesa“ slika se danas čuva u pariskom Muzeju Orsej.
I kada je obnevideo, ne mogavši više da slika Edgar Dega je počeo da pravi male skulpture balerina od voska…
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar