131
Rezultati lokalnih izbora održanih prošle nedelje su jasni – građani su kaznili opoziciju.
Tu činjenicu ne mogu da zaobiđu ni najvatreniji zagovornici izlaska na izbore pod nepromenjenim uslovima i već je ponavljaju kad god ih neko pita o tome. Toga su svesni i oni za koje ovo nisu bili izbori, te na njih nisu ni izašli. I oni su kažnjeni.
Najveći greh srpske opozicije je što nisu uspeli da sačuvaju jedinstvo koje im je u decembru unutar koalicije „Srbija protiv nasilja“ donelo više od 900.000 glasova.
Kada su jedinstveni, čvrsti i konzistentni u zahtevima, nepokolebljivi u postavljanju crvenih linija pred tom silom će i ovakva vlast da ustukne. I imali smo priliku da to i vidimo.
Jedinstvo je bilo najvažnije, trebalo je da bude prioritet svih prioriteta, jer bez njega nema pregovaračkog (ucenjivačkog) potencijala, te bez njega ne može biti ni ustupaka, a to znači ni poboljšanja izbornih uslova, ni pomeranja izbora na jesen.
Građani vole da osete snagu i da imaju osećaj da ta snaga zna kuda vodi, šta radi i da se drži nekog cilja i plana.
Da li je to što je deo opozicije bojkotovao izbore samo u Beogradu i još u nekim sredinama unelo konfuziju među birače ili su zbunjenost, očajanje i bes sejani sve vreme nakon 17. decembra?
Slabost je pokazana već 17. decembra jer se opozicija nije oglašavala sa rezultatima. Zatim su organizovali proteste zbog izborne krađe na kojima su neki ljudi pohapšeni, čuli su se i glasovi kako ne treba uzeti mandate proizašle sa takvih izbora, ali je to odbačeno.
I onda su četiri meseca govorili o važnosti izbornih uslova. Priča o krađi izbora u Srbiji došla je do Evropskog parlamenta koji je izglasao rezoluciju. ODIHR je doneo neke preporuke koje je trebalo ispuniti.
131
22
37
127
40
Čak je 9. marta potpisan i „Dogovor za slobodne i poštene izbore“ između koalicija Srbija protiv nasilja, NADA i Proglasa kojim su se potpisnici obavezali da neće prietati na ponovljene izbore u kratkom roku i bez promene izbornih uslova. A onda su za jedan dan obrnuli priču – ma, diktator nikad neće dati izborne uslove, idemo na izbore.
Sada, pola godine kasnije, Savo Manojlović predlaže – vraćanje mandata. Isto ono oko čega su se lomila koplja u decembru. Kasno je sad za tu priču. Da su bili rešeni i ozbiljni u taj vid borbe trebalo je da uđu odmah posle 17. decembra, ali i tu su bili klimavi i takav utisak ostavili na birače koji su već tada počeli da se hlade.
Doduše, nekonzistentnost u stavovima i zahtevima opozicije bila je prisutna još dobrano pre izbora 17. decembra, ali je postala vidljivija tek nakon poslednjeg zaokreta u strategiji i prioritetima. Takva nedoslednost zbunjuje birače i tera ih u apstinenciju.
Opozicija je, nakon tragedija koje su se dogodile u školi „Vladislav Ribnikar“, Duboni i Orašju, pokušala masovnim protestima da skrene pažnju na atmosferu nasilja u Srbiji i izvrši pritisak na vlast da se sistemski nešto promeni.
Od „protestovaćemo do ispunjenja uslova“ do ideje – idemo na izbore, da ih pobedimo i sami ispunimo uslove koje smo tražili, prošlo je nekoliko meseci. Malo ko se više i seća uslova koje je tada opozicija tražila.
Onda, posle 17. decembra fokus postaje izborna krađa, zatim borba za izborne uslove, a onda je bilo, ma idemo na izbore, možemo i pod ovim uslovima da osvojimo neku opštinu, Beograd, Niš, Novi Sad…
Zar nije bilo govora o široj društvenoj opoziciji i zar se nisu nakon izbora 17. decembra stvorili obrisi tog fronta koji su činile političke stranke, aktivistički pokreti, studenti, barem oni „zečevi“ koji su dolazili na proteste i na kraju intelektualna i akademska snaga koja je svojim integritetom prožimala celo tkivo ovog širokog društvenog bunta – ProGlas. Sve što su govorili da je potrebno. I opet ćorak.
Zato je, izgleda, bitan sastojak uspeha na lokalnim izborima bio i jasan otklon od „vladajuće opozicije“ koja uglavnom telali iz prestonice i pokazuje izvanrednu sposobnost da sludi i rastera masu birača.
Taj lokalpatriotski pristup, samosvojnost, ostvarenost na ličnom i profesionalnom planu, kao i lični integritet pomogli su dr Draganu Miliću da postane vođa niške opozicije.
Bojkot je samo bio mirođija u celoj toj kiseloj čorbuljini koju su zajedno zgotovili.
I da budemo pošteni. Taj način borbe je silom prilika postao bojkot.
Pre toga je bio borba za izborne uslove i za vreme u kojem je realno da se nešto promeni – odlaganjem izbora na jesen. Dakle, nisu „bojkotaši“ bili protiv, već za izbore na jesen.
Vlast je pravila ustupke, ali samo do onog momenta kad je opozicija bila čvrsta.
Čim su članovi Zeleno – levog fronta počeli da pokazuju kolebljivost pričama da je koalicija SPN dosegla svoj limit, da bi trebalo izaći na izbore, sviran je kraj opozicionog jedinstva. SNS koja je dotad bila u defanzivi (počeli su da daju ustupke) preuzela je inicijativu – uzmi ili ostavi.
A pre toga, vlast je htela izbore 28. aprila, opozicija rekla, možete, ali bez nas.
Onda su rekli da nije moguće spojiti lokalne i beogradske izbore da budu istog dana jer bi to bilo protivustavno.
Međutim, i pod tim uslovima morali bi sami da se igraju, a stalo im je da imaju takmaca na izborima da bi bar izgledali kao demokratski, te su i tu „zapušili nos“ i glasali za zakon.
I samo da je u tom momentu opozicija ostala jedinstvena sve bi bilo drugačije.
Čak je i posle toga opozicija vraćala oborene liste ubojitim oružjem – pretnjom da neće izaći na izbore.
Izneverili ste nas i zato ste kažnjeni. Šta bi Vučić dopustio nije više ni važno. Bitnije od toga bilo bi sačuvano zajedništvo.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare