E, onda mi lečimo

Na stranu lik i delo branka Ružića i njegov odnos sa Ivicom Dačićem i Vučićem, koji bi valjda trebalo da predstavlja vrhunski politički teatar, a zapravo teško da dobacuje dalje od vodvilja. Nema veze, politika je, inače, signalna aktivnost: Ružić signalizira nezadovoljstvo režimom čiji je i sam deo, Dačić signalizira lojalnost istom, Vučić povremeno signalizira uvređenost i ljutnju zbog ponašanja koalicionih partnera i nelojalnih naprednjaka. Problem je kad se iz faze signaliziranja uđe u fazu istinskog ubeđenja da su političke maske prava lica. "E, onda, mi lečimo", rekao bi Vladeta Jerotić, na pitanje o odnosu ljudi prema svojim fantazijama. 

Razmišljao sam nakon Ružićevog intervjua kod Danice Vučenić o tome zašto je politički reset i pobeda studentske liste neophodan ovoj zemlji, i lako sam došao do zaključka da je uzrok tome prosto dosezanje prirodnih granica Vučićeve "trećinu potplatiti, trećinu pretući, trećinu oklevetati" filozofije političkog ekspanzionizma do nivoa totalitarne vladavine. Dalje nema, dalje je živo tkivo naroda Srbije. Bilo je to šokantno gledati 2012. godine, kada su desetine lokalnih i nešto manje lokalnih DS lidera hapšeni i procesuirani, a stotine (hiljade?) njihovih satelita za male pare kupljeni da sprovode naprednjačku ideologiju i praksu. Danas, celih 14 godina kasnije, stvar se okrvavila, neko je poverovao u istinost signalizirane borbe protiv korupcije i nenarodnog elementa, do te mere da je spreman da uzme motku u ruke i prebije one koji se ne slažu da Srbija mora ostati radikalna da ne bi bila okupirana od strane ustaša. Znam ja da oni to rade za pare, ali opet. 

Dakle, signal, ljudi, nije to stvarno tako, to su predsednikove fantazije. Ali ne vredi, sad je kasno, kao što rekoh, okrvavile su se toljage i ruke. 

Šta je izlaz iz ovih fantazija koje su se, očekivano, pretvorile u vrlo realan košmar? 

***

Čitam tekst pravnice Sofije Mandić objavljen na portalu "Peščanika" o Mrdićevim zakonima u drugoj iteraciji izmenjenim po preporukama Venecijanske komisije, i konstatujem da sam ispao glup misleći da se srpski režim iz straha povukao pred EU normama i prihvatio demokratsku premisu preporuka.  

"U petak uveče na sajtu Ministarstva pravde, na dobro ušuškanom mestu, objavljeni su tekstovi pravosudnih zakona koji su poslati Venecijanskoj komisiji na ocenu. Tekstove je ponovo pripremao Uglješa Mrdić sa svojom ekipom, te sada imamo nacrt Mrdićevih zakona 2.0. Sećamo se da su predstavnici vlasti – svi odreda – kao papagaji ponavljali, još od januara, da će primeniti sve preporuke Venecijanske komisije. Nova verzija pravosudnih zakona ne samo da ne ispunjava sve preporuke, već u određenim delovima dodatno pogoršava rešenja, sve sa jednom idejom – da se tužilaštvo zauzda", piše Sofija Mandić i zaključuje (već u uvodu teksta): 

"Preporuke Venecijanske komisije nisu primenjene i to u rekordnim brojevima – od ukupno devet, primenjena je samo jedna". Mandić konstatuje da istrajavanje izvršne vlasti na ovakvom tumačenju preporuka pokazuje da je strah od slobodnog rada tužilaštva jači od straha od međunarodne izolacije. 

To je ta fiksacija na fantazije. One su taj siguran prostor u kom Vučićev režim može da živi spokojno, neopterećen realnošću. Neko vreme. Onda sledi brutalno buđenje, kao Miloševićevo 1999. Stvar je u tome što je 1999. ceo narod bio pogođen bomardovanjem NATO pakta, a Vučić je dobio stan od države. Ovoga puta, nadajmo se da će biti obrnuto.