Ovo je nova realnost srpskog tenisa: Razmaženim navijačima se možda neće dopasti

Srpski tenis je prošao put od zlatnih dana, do podizanja standarda u nebesa. Novak Đoković se nalazi u završnoj fazi karijere, a traje duže nego što mnogi u Srbiji prate tenis. Niko nije očekivao da će sa gotovo punih 39 godina (22. maja) i dalje igrati tenis i biti konkurentan za najveće titule na svetu. Uostalom, trenutno je treći favorit za osvajanje Rolan Garosa posle Janika Sinera i Aleksandera Zvereva.

Upravo je fenomen Novaka podigao standarde do nebesa, odjednom je postalo normalno da neko osvaja titulu za titulom, vrlo smo se brzo navikli da Srbin dominira jednim globalnim sportom do te mere da su porazi u finalima doživljavani kao debakl. Đoković je podigao standarde u nebesa, a realnost srpskog tenisa je potpuno drugačija.

Koliko se često govori o Miomiru Kecmanoviću, Dušanu Lajoviću, Laslu Đereu, pa čak i Aleksandri Krunić, Olgi Danilović, Loli Radivojević... Nedovoljno jer sada za "prosečnog" navijača u Srbiji dve ili tri pobede na turnirima nisu ništa posebno. A i te kako jesu! Da to prebacimo u fudbalsku terminologiju. Ako pogledamo pozicije na rang listi i liste najboljih fudbalera sveta - Kecmanović bi kao 70. na svetu bio Martin Zubimendi (sa najboljim plasmanom karijere Fabijan Ruiz), dok bi Hamad Međedović kao 67. bio Hugo Ekitike. Bili bi to igrači Arsenala i Liverpula. Ipak, u Srbiji se njihovi uspesi često nipodaštavaju.

Iako je pre Đokovića, Viktora Troickog, Nenada Zimonjića i Janka Tipsarevića u Srbiji gotovo bilo nezamislivo da imamo igrača koji bi igrao grend slem ili uspevao da prođe dalje od prvog ili drugog kola, sada je sve to malo.

Realnost kaže drugu stvar - osmina finala mastersa u Rimu je za Međedovića uspeh karijere, ali mnogi nemaju pravu perspektivu na to. Pobede nad Valentanom Rojerom, Žoaom Fonsekom i Marijanom Navoneom su pokazale da ovaj dijamant srpskog tenisa polako počinje da blista, pa je stigao do 54. pozicije na svetu što mu je najbolji plasman u karijeri.

Srbija je imala igrače koji su igrali finale mastersa poput Krajinovića u Parizu 2017. godine ili Lajovića u Monte Karlu 2019, ali je to prošlo gotovo nezapaženo zbog činjenice koliko je Đoković bio dominantan.

Realnost priča drugu priču. Najbolji srpski igrač u Rimu u prethodne tri sezone je - Međedović. To je i njega začudilo na samom terenu

"Ja najbolji srpski teniser? Šokirali ste me isprva, učinilo mi se da ste rekli da sam najbolji srpski teniser. Lep je osećaj biti u mojoj koži trenutno, osećam se veoma ponosno što sam prvi put u osmini finala i imam priliku da se borim za četvrtfinale. Voleo bih da su i drugi srpski teniseri bolje prošli na turniru, ali su neki imali zaista neugodne protivnike. I nadam se da će već na sledećem turniru biti uspešniji. Nisam znao da sam postao drugi teniser po uspešnosti trenutno iz Srbije – ali to je svakako lepo čuti", odgovorio je Hamad posle pobede nad Navoneom.

Sve ovo, naravno, ne isključuje mogućnost da bi i Kecmanović i Međedović mogli da naprave čudesni niz i uzmu neku veliku titulu. Ipak, za to mora da se poklopi mnogo, mnogo kockica.

Kecmanović i Đere su bili 27, Lajović 23, a Krajinović 26. na svetu. Ipak, malo to vredi kada ni u jednom trenutku nisu bili najbolji u sopstvenoj zemlji i dobijaju nedovoljno pažnje.

Nova realnost srpskog tenisa je da se radujemo svakoj, nedovoljno je to naglašeno, svakoj pobedi na turnirima iz masters i grend slem serije. Te da slavimo titule iz serije 250 i 500 što je samo po sebi ogroman uspeh, ali ta dominacija Đokovića nas je razmazila. Niko ne može da garantuje da će se pojaviti novi Đoković u Srbiji (niti da neće), ali treba naučiti da se uživa i u ovakvim pobedama.

Trenuci kada je Međedović odučio od tenisa Fonseku, kada je savladao Stefanosa Cicipasa i Danila Medvedeva moraju da budu slavljeni, a ne uzimani zdravo za gotovo. Kecmanović je poznat kao maratonac koji garantuje spektakl, imao je niz od 11 turnira zaredom na kojima je igrao maksimalan broj setova u meču kada je gubio. Retko ko je uspevao da ga probije. Lajović je u naponu snage uspeo da eliminiše Dominika Tima u Monte Karlu, Krajinović dobio Džona Iznera i Sema Kverija...

Sve to su veliki rezultati, ali u Srbiji su nedovoljno ispraćeni. Nekada je bilo osam tenisera i teniserki iz Srbije na Rolan Garosu, danas imamo tek tri muškarca u glavnom žrebu.

Tenis je na mnogo višem nivou danas nego pre 30 godina, ali je daleko od zlatnih dana. Mnogo je više trenera koji imaju čelendžer, fjučers, pa i ATP iskustvo, ali se do uspeha ne dolazi preko noći. Imamo talente kojima se radujemo i treba ih negovati, a podrška će mnogo značiti u tome da kada Đoković završi karijeru ne postanemo opet teniska periferija planete.

Nikada više. Zato treba slaviti svaki trijumf na svakom turniru i ceniti ono što rade ovi momci. Možda neće biti uzbudljivo kao momenti kada Đoković pobeđuje Rafaela Nadala ili Rodžera Federera, ali tenis treba voleti zbog tenisa. Ne zbog uspeha. Uspeh će doći.