Ko je pogrešio - borbena ili bojkot opozicija?

Od nedelje uveče slušamo - da je na izbore izašla cela opozicija u Beogradu, glavni grad je mogao da bude oslobođen. Dodao bih, da bismo možda samo svedočili većoj i brutalnijoj krađi prevejanih lopova iz SNS.

Jedan od lidera Zeleno-levog fronta Radomir Lazović u prvom obraćanju po završetku glasanja za izborni neuspeh u Beogradu optužio je dojučerašnje kolege iz blagoupokojene koalicije Srbija protiv nasilja da su sabotirali deo opozicije koja je odlučila da prihvati postojeće stanje i, u uslovima takvim kakvi su, izađe na izbore. Za neuspeh je optužio i medije, koji su, kako kaže izveštavali u korist bojkota izbora.

Najlakše je optužiti druge, a Bože sačuvaj da neko razmisli o sopstvenim promašajima i postavi pitanje sopstvene odgovornosti.

Snaga opozicije bila je u jedinstvu

Kako borbeni i Savo Manojlović optužuju ostatak opozicije za to što je Beograd ostao u rukama naprednjaka, tako ova druga strana uzvraća argumentima da je postojao dogovor da SPN čija snaga je bila u jedinstvu, zajedničkim pritiskom sa koalicijom NADA i Proglasom, uz pretnju neučestvovanja na izborima ukoliko se ne ispune minimalni uslovi, traže raspisivanje izbora na jesen.

O tome je bio potpisan sporazum, ali ga je deo stranaka iz SPN izigrao i naprasno oslučio da prihvati ponudu za izbore 2. juna.

Vlast je već bila počela da reaguje na pritisak pa je odustala od izbora 28. aprila, a onda je došlo do loma u opoziciji.

Da pretnja bojkotom nije pretnja praznom puškom pokazala je i opozicija koja je izašla na izbore. Kada su im obarane liste nekoliko njih su vaskrsli upravo time što su rekli – dobro, ako je tako mi onda ne izlazimo na izbore. I to im je upalilo.

Snaga koalicije Srbija protiv nasilja, pa i saradnje sa koalicijom NADA i Proglasom bila je u jedinstvu. Ne znam kako je neko mogao da pomisli da ima bilo kakve šanse protiv celog Vučićevog konglomerata partija koje su stale na jednu listu sa krnjom koalicijom proevropskih stranaka. Kao da su na tenk krenuli konjskom zapregom. Samo tako su mogli da nastave pritiske na vlast u vezi sa minimalnim izbornim uslovima i, na kraju, da u tom formatu izađu na izbore.

Za razliku od izbora u drugim opštinama i gradovima jedino se u Beogradu ponavljaju izbori na zahtev opozicije, jer je u glavnom gradu dokumentovana krađa. Zašto onda prihvatiti da se ponove pod istim uslovima.

Ali, reći će ovi prvi, većina koalicije se dogovorila da ide na izbore. Onda je trebalo svi da idemo. A ovi drugi će – kad ste videli da deo ne ide na izbore što niste odustali od toga. I kako ste to vi većina SPN, koalicije koja je u decembru osvojila 326.000 glasova, sada osvojite oko 85.000 glasova. Dobro, deo je otišao Savu Manojloviću koji je ukupno uzeo oko 123.000 glasova. Ukupno to je 208.000 glasova. Podsetimo da je u decembru koalicija SPN u zbiru sa koalicijom NADA imala 382.500 glasova.

Da ironija bude veća Miloš Parandilović, član koalicije SPN čiji je glas presudio da se ide na izbore, u Nišu je izašao samostalno, ostao ispod cenzusa i prosuo svojih 1,6 odsto u Nišavu.

Ako može da se kaže da je debaklu u Beogradu doprinelo to što deo opozicije nije izašao na izbore, onda kontraargument može da bude da je do fijaska došlo zato što deo opozicije nije dao prioritet borbi za uslove pre izbora i njihovom održavanju ne jesen.

Šta je (još) zadržalo birače u kućama

Ima tu još nešto što Radomir Lazović nije uzeo u račun kada za izborni neuspeh prebacuje odgovornost na druge.

O potrebi izlaska opozicije na izbore govorili su strani ambasadori, a Vučiću je sigurno značilo da može taj proces da prikaže demokratskim. I zbog međunarodne zajednice, jer kakva ste vi to evropska država ako ne ispunjavate osnovne demokratske standarde, ali i zbog uslova iz EU i – para. Naime, da bi Srbija mogla da očekuje sredstva iz Fonda za reformu i rast Zapadnog Balkana, a čini mi se da je iz tog fonda opredeljeno 1,6 milijardi evra treba da ispuni određene uslove. Osim normalizacije odnosa sa Kosovom uslov su i slobodni i pošteni izbori.

Primedbe da su naprednjaci uradili nešto nezakonito iznose predstavnici opozicije kojima su neke liste, koje nisu predate u skladu sa zakonom, puštene da učestvuju na izborima i očitovale se da je to protivzakonito u redu ako njima ide u prilog, a nije u redu ako to radi protivnička strana. Da nije i to, između ostalog, zadržalo deo birača dalje od birališta. Mnogi su pomislili – govorite da se borite protiv toga, a učestvujete u tome.

Ili možda to što opozicija Vučića optužuje da kroji pravila kako mu odgovara, a onda usred izborne utakmice, nakon raspisivanja izbora, prihvati da zajedno sa njegovim emisarima učestvuje u kreiranju novih uslova. I kada donesu zakon koji su tražili kažu da su uslovi sada bolji nego u decembru, a onda kada im se taj zakon obije o glavu, jer im odbiju liste po propisu koji su sami doneli, kažu – ma nije važan zakon, mi smo se dogovorili. Čini mi se da je taj razlog takođe igrao ulogu u tome da neki birači nađu da se bave nečim prečim od izbora.

Sve je već bilo poznato

Još jedna stvar je bitna. Mnogi analitičari, konsultatnti određenih partija, zajedno su sa njihovim liderima podizali očekivanja javnosti kako mogu da pobede ovde i onde i kako bi izlaznost mogla da bude oko 50 odsto. Kažem podizali očekivanja, jer su već morali da znaju da lokalni izbori po prirodi stvari izvode manje ljudi na birališta u odnosu na parlamentarne i posebno predsedničke izbore, a znali su i sve napred navedene ograničavajuće faktore.

Osim toga, delu opozicije prezentovano je istraživanje NDI koje je upozoravalo da je samo 70 odsto birača SPN spremno da izađe na izbore u Beogradu ako nema promene izbornih uslova.

Uprkos tome, neki od pomenutih analitičara, to što deo opozicije ne izlazi na izbore čak su protumačili kao adut za pobedu.

Dva najpopularnija političara u opoziciji (Manojlović i Aleksić) suprotstaviće se Vučiću i to bez Đilasa čiji negativan rejting bi im samo smetao. I videli smo šta se desilo.

Možda bi bolje prošli da su znali da podnesu liste i da mreže nisu brujale pojedinim listama opterećenim friško bivšim naprednjacima koji su u decembru čuvali kutije ispred SNS, a sada su tu u ime Biram borbu.

Bitan signal je bilo i to što su se opozicione grupacije mučile sa sakupljanjem potpisa. Jedva su završile taj posao. Posledično, a prekjuče smo u to mogli i da se uverimo, opozicija nije imala dovoljno kontrolora, iako su kolale priče o armiji obučenih aktivista.

Sve to su znali, ali bilo je važno izaći na izbore i to sada. Promena narativa se, otprilike, kretala na sledeći način: ovo nisu izbori, nema izbora dok se ne ispune uslovi; borićemo se, kako su to mogli piloti heroji odbrane Beograda u sukobu sa nadmoćnijim neprijateljem; izvojevali smo pobedu, donošenjem izmena zakona o jedinstvenom biračkom spisku uslovi su značajno bolji od onih u decembru. Kad se već videlo da uslovi nisu bolji krenula je priča ma Vučić nikad ne bi dao bolje uslove. Moramo da ih pobedimo pod ovim. I naposletku filozofsko pitanje koje razne glave danas horski ponavljaju, „a šta nam je dobro bojkot ikad doneo“. Već sam napred pisao ne o bojkotu, odnosno pretnji ovom merom kao instrumentu pritiska na vlast.

Stiče se utisak da su svi pomalo pobedili i naslađuju se malim uspesima. Neki, kao Savo Manojlović, jer je procentualno imao dobar rezultat i posledično se nameće kao novi lider u delu opozicije. Biram Borbu jer su izašli na izbore u nefer uslovima (koje su sami prihvatili i govorili da su sada bolji uslovi nego što su bili u decembru), što su zaista i oni i ljudi iz Kreni – promeni ponovo dokumentovali brutalne izborne zloupotrebe i što su blizu formiranja vlasti u nekim opštinama i gradovima, ako verujemo u obraz i to da se niko od potencijalnih partnera ili čak njihovih odbornika neće prodati.

Kako izbeći loš scenario

Videli smo, još jednom, da je Vučić prinuđen na sve veće i veće izborne zloupotrebe jer mu je potrebna apsolutna vlast zbog aktivnosti i ulaganja u vezi sa predstojećom međunarodnom izložbom EXPO 2027. Uprkos usiljenim pobedonosnim osmesima, u opoziciji nema pobednika. Vučić je učvrstio dominaciju, ali je i pokazao slabost. Videli smo da sada moraju više da lapaju i da se jače upregnu mašineriju kako bi zadržali svoje pozicije.

Ono što može loše da izađe iz svega ovoga je da se veći sukob rasplamsa između dve strane u opoziciji, nego što bi trebalo da bude onaj na liniji opozicija – SNS.

Razmirice na relaciji Savo – Đilas odgovaraju Vučiću i on će to da hrani kao što je hranio obe strane i tokom kampanje – jednima puštao liste koje nije trebalo da prođu, a s druge strane rasplamsavao kampanju plakatima i grafitima koji su pozivali ljude na bojkot.

To bi trebalo da bude i jasan signal opoziciji kakvim koracima da pribegne u budućnosti. Konglomeratu Vučićevih partija može samo da se suprotstavi neki opozicioni pandan koji bi podrazumevao integraciju nekoliko partija i pokreta u političku stranku čvrste strukture koja bi mogla da okupi nezadovoljne birače kojima je ovaj izborni proces ogadio postojeću ponudu.

U suprotnom opozicija će nastaviti da juri sopstveni rep. Ići će u borbe, slaviće male pobede, a Vučić će i dalje da dominira.

A pitamo i vas dragi čitaoci: