Šta će „borbena opozicija“ da radi 3. juna?

Koalicija „Srbija protiv nasilja“, koja je napravila značajan rezultat na izborima, uhvatila režim u krađi i dokumentovala je, bila je snaga koje se Vučić plašio i, kao što smo videli poslednjih nedelja, bio spreman na ustupke samo da ih izvuče na izbore. Kakva bi to bila demokratija u kojoj opozicija odbija učešće na izborima zbog loših izbornih uslova i krađe? Šta bi na to rekli ovi njegovi partneri sa Zapada? A i onaj ko ne ide na izbore, taj može da izvede narod na ulicu, a ni to mu ne treba. Izlazak opozicije na izbore mu, u odnosu sa strancima, olakšava pitanje krađe izbora iz decembra.

Mesecima su nam ljudi kojima smo verovali govorili da je najvažnija borba za izborne uslove.

Ljudi koji su mogli da sruše Vučića - SPN, NADA i „Proglas“, 9. marta potpisali su „Dogovor za slobodne i poštene izbore“, kojim su potpisnici „zapretili“ da neće pristati na ponovljene izbore zakazane u kratkom roku i bez promene izbornih uslova. U prethodnim tačkama navode se zahtevi koji se odnose na ispunjavanje preporuka ODIHR i ravnopravnu zastupljenost u programu javnog servisa.

Do pre neki dan je bilo „ne pristajemo na krađu“, svi potpisnici pomenutog dokumenta podržali su Ustavni zakon, kojim bi se omogućilo održavanje izbora na jesen.

U trenutku kada smo videli da vlast odustaje od 28. aprila kao datuma izbora i kada se vidi da reaguje na pritisak usled odlučnog stava koalicije da nema nazad, neko je progutao mamac da može da osvoji vlast u nekoj opštini i više ništa nije bilo važno.

Nešto se desilo i za 24 sata došlo je do potpunog preokreta od „nema izbora bez ispunjenja uslova“ do idemo na izbore da se borimo, da ih pobedimo. Deo opozicije naprasno se odlučio za izlazak na izbore i bez ispunjenja preporuka ODIHR, koje su mesecima zagovarali.

Mala Krsna, fantomi, kupovina glasova, u informativnom programu RTS opozicionara nema ni na puškomet, doduše puste ih jednom nedeljno u debatnu emisiju, ali ih gledaoci ne mogu čuti od naprednjačkih bukača, koji viču dok ovi pokušavaju da govore.

Nedoslednost i izneverena očekivanja birača dovode do onoga što su pokazala istraživanja završena još pre ovih podela, a to je smanjena izlaznost. Potencijalni izlazak Save Manojlovića verovatno bi malo nadomestio neučestvovanje dela SPN i nedostatak „Proglasa“, ali ne do nivoa iz decembra, a njegovo učešće na izborima koštalo bi glasova upravo deo SPN, koji je stao pod slogan „Biram borbu“.

Koalicija koja će pod borbenim sloganom da izađe na izbore, treba sebi da postavi nekoliko pitanja koja bi mogla da budu kriterijum za procenu uspešnosti tog poduhvata.

Da li vi učestvujete na beogradskim izborima da biste pobedili? Da li ćete imati više ili manje glasova nego 17. decembra? Šta ako budete imali 50 odsto manje glasova (faktor Savo Manojlović)? I konačno, u ovoj gradaciji, onaj stepen koji bi i simbolički i politički bio potpuni poraz i fijasko ako bi ova novoformirana koalicija dobila manje glasova od Nestorovića.

Ulazak u borbu vezanih ruku, protiv težeg i spremnijeg protivnika, s pravilima koje sudija menja u toku meča, teško je racionalno opravdati.

Šta će „borbena opozicija“ da radi 3. juna? Hoćete li se ponovo slikati sa transparentima o izbornoj krađi i nefer uslovima koje ste sami prihvatili? Kako ćete pred svoje birače, koji su hapšeni i sada prolaze kroz krivičnu evidenciju? Kako ćete ponovo pred Evropski parlament, koji je na vašu.

inicijativu doneo rezoluciju o izborima u Srbiji? Kako ćete ponovo pred ODIHR, koji je doneo preporuke koje vlast nije primenila, a vi ste to prihvatili?

A šta ako je ovo sve bilo – puj, pike, ne važi? Vučić, sada kada je došlo do rascepa u opoziciji, može da kaže idemo na izbore na jesen. Da li bi to vreme dve opozicione frakcije iskoristile za poboljšanje uslova ili međusobno optuživanje?