Plašite se svog naroda, bestidnici! Pognite glave, upalite sveće za stradalu decu i podnesite ostavke

To je ono što me plaši kao roditelja, to je ono što osećam kao jezu svih ovih tužnih dana.Kao novu realnost skamenjen sam primio vest da je i u školi u koju ide moj jedanaestogodišnjak kod učenika šestog razreda pronađen spisak za likvidaciju.Ratovi, nemaština, veličanje zločinaca, godine tolerisanja nasilja, promocije osuđivanih kriminalaca u rijalitijima, koje je dovelo do toga da razni „kristijani“ izguraju sa pijedestala mlade sportiste, naučnike i umetnike doveli su do toga da ljudi mračnih biografija dobiju autorske emisije i posećuju škole.Nastavili smo da srljamo u propast, a put u mračnu budućnost utabali su nam oni koji nas evo godinama jašu, globe i vode.Branko Ružić, ministar prosvete, prekinuo je „svetlu“ tradiciju srpskih vlastodržaca da se od fotelje ne razdvaja po cenu života. Nakon sramne konferencije za novinare na kojoj je za masakr okrivio internet, video-igrice i zapadne vrednosti, nešto mu se desilo, ili mu je neko nešto savetovao. Otišao je da zapali sveću stradalima, upisao se u knjigu žalosti i uradio ono što je bilo ljudski i jedino ispravno – podneo ostavku.#blockquote_0Predsednica Vlade Ana Brnabić mogla je da ode da se upiše u knjigu žalosti u Bakingemskoj palati povodom smrti kraljice Elizabete, ali nije mogla da dođe među svoj narod, među onaj narod koji nisu doveli svojim stranačkim autobusima, da se pokloni senima stradalih mališana. Zašto? Iz istog razloga zbog kojeg to nije uradio ni predsednik Aleksandar Vučić i ostali iz interesne grupacije koju predstavljaju.Za njih je Aleksandar Šapić organizovao kontrakomemoraciju (da se poslužim jezivo ispravnom kvalifikacijom ovakvog događaja kako ga je krstio kolega Andrej Ivanji) ispred Skupštine grada, jer se plaše reakcije svog naroda.Za Ružićevim primerom trebalo je da krene cela Vlada na čelu sa premijerkom Anom Brnabić. Ali ne zbog ovog tragičnog događaja već zbog cele atmosfere u društvu kojoj su kumovali i zbog sramnih javnih nastupa tokom dana žalosti.Optužujući opoziciju za politizaciju tragedije sve vreme činili su upravo to za šta su optuživali svoje protivnike. Sramno i neljudski. Čak su izdali i saopštenje kojeg se stide i pojedini njihovi funkcioneri.Predsednik Aleksandar Vučić je već drugog dana žalosti počeo da nameće svoju temu – izbori, ostavke… Najavljeno je obraćanje u kojem će nešto da nam važno saopšti i otkrije. Već prvog dana žalosti počeli su da pričaju kako opozicija hoće da sve pobije.Koji bolesni um smišlja ovakve javne nastupe, koji monstrum je sposoban da utrnuloj publici šalje ovakve poruke.Usred atmosfere tuge, straha i beznađa predsednik je poslao „pomirljivu“ poruku – da će se u ponedeljak obračunati sa opozicijom.Donose se ad hoc represivne mere koje suštinski neće promeniti ništa, jer se ni dosadašnji zakoni nisu primenjivali dosledno.Često posle nekih tragičnih događaja umni ljudi razmišljaju o nekakvoj pouci, o bilo čemu što bi moglo doprineti nečemu dobrom u budućnosti.Posle tragedije koja je zadesila Srbiju nakon masakra u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i nakon toga krvavom piru u Mladenovcu bojim se da niti smo nešto naučili niti ćemo moći i znati da ispravimo i osvetlimo mračni, sumorni, opasni, kaljavi drum kojim smo krenuli i na koji usmeravamo i mlađe generacije.Ova tragedija, ova masovna trauma koju smo doživeli za nekoliko dana više neće biti tema.Nećemo uspeti ni da je emotivno sažvaćemo, a već ćemo se vratiti u kolotečinu.Puni frižider, plaćaj račune, kupi akumulator, zakrpi bojler, finansiraj ekskurzije, nadoknadi zaostalu ratu kredita.Svakodnevica će prekriti nezarasle rane, a mi ćemo nastaviti da jurimo za životom dok nas neka nova tragedija ne raspali posred čela.