Tužnije jutro nije moglo da nam osvane. Nesrećo naša, dokle smo stigli - da deca pucaju na drugove iz razreda, nastavnike, čuvara. Da nam majke ridaju tražeći decu po školi kao što se očevi nekada tragali za telima sinova na Sremskom frontu. Mrtvi i ranjeni anđeli na podu škole „Vladislav Ribnikar“ su i naša smrt. Umrli smo kao društvo.
Saučešće porodicama stradalih. Saučešće i roditeljima čije je dete pucalo, dečko je ubio i svoju budućnost. Saučešće generacijama mladih koje su otrovane mržnjom, agresijom, lošim primerima. Saučešće Srbiji koja nepovratno korača u sunovrat.
Kako nam se ovo desilo? Lako, išli smo u susret tragediji i bilo je samo pitanje gde će se i kada dogoditi. Sadili smo zlo i zlo nas je snašlo. Svi smo krivi, zgazili smo moral, vrednosni sistem, ljudskost. Proterali ljubav, brigu za bližnjeg, a instalirali nasilje kao dominantni oblik ponašanja.
Duša mi se cepa i svaka naknadna pamet sada ništa ne vredi. Svaka reč, svaka misao izgledaju besmisleno. Sem ćutanja i suza. Šta znače tupave analize mrtvima i ranjenim. I deci koja će svoje školovanje pamtiti po leševima i krvi svojih drugova. Te traume će nositi čitav život.
Ipak, moram da pitam oca – čoveče, što si taj usrani pištolj držao nadomak deteta? Ljudi, pobacajte to đubre, samo vam glavobolju nanosi. Neće vas gvožđe zaštiti, već poštenje, dobra namera, vaspitanje dece, vreme koje provodite s njima. I razgovor, razgovor, ne jurnjava za profitom, ni skupa kola, ni kamere. Dobrota je najjače oružje, to probajte da gajite. Ne šaržeri. Ne učite decu da pucaju, iskoristiće nekad to svoje umeće.
Nemojte da se uljuljkujete kako se to događa drugima, zapamtite da ste za čitav svet baš vi ti drugi. Nema izuzetka. Amerika koja je poznata po tome ušla je u naše domove. Svet je odavno postao selo, ubijanje đaka u Teksasu je samo fizički daleko, po svemu ostalom to je u našem dvorištu.
PROČITAJTE JOŠ
Deca nam se formiraju uz igrice u kojima se samo puca i ubija. Ta fikcija je njhov realni svet, a mi nemamo odgovor na to.
Obolela Srbija nema snagu da se izbori s ludilom koje nas je obuzelo. Mentalno zdravlje nacije je uništeno, porodice su razvaljene, roditelji su naterani da rade od jutra do sutra. Novac, brojke, procenti, bonusi i kojekakvi besmisli postali su centralna „vrednost“. A ne čovek, ne dete, ne majka i otac. Rad nedeljom, vikendom, praznikom postao je normalan kao da smo u logoru. Porodica nema svoj dan. Decom se bave samo najuporniji.
Zatrpani smo serijama u kojima se diluje, siluje i ubija. Domaćim i stranim. Prosto se autori utrkuju ko će dalje da dobaci, ko će biti suroviji. „Idem kući po pištolj“ se izgovara kao dobar dan. Juče je bila tragedija u školi sutra će na semaforu, u kafani, na utakmici…
Na nacionalnim frekvencijama i tabloidima se promovišu bivši i sadašnji kriminalci. Jedan takav vodi TV emisiju, tuče se u rijalitiju, objašnja kako se koja utoka koristi, snima spot u školi. I niko da kazni takve medije, takvo zagađenje javnog prostotra. Naprotiv, oni koji bi trebalo da reaguju trče u te iste studije.
Ljudi iz samog vrha vlasti se sastaju i druže se s huliganima, glorifikuje se nasilje i nasilnici. Pretvorili smo se u zemlju agresivnih ljudi. Poslanici u Skupštini, pred kamerama pozivaju kolege na fizčki obračun.
Niko ne zna da je jedna Jelena pre neku godinu bila prvak sveta u matematici. Ej! Scenom dominaraju kradljivci doktorata, kupci diploma, fantomke iz Savamale. Za psihologe, pedagoge i nastavnike nema novca, a ima za spacijalce, za megalomanske spomenike i sulude projekte.
Preživljavmo zahvaljući gutanju bromazepama i bensedina. A nama treba amputacija nemorala. To boli i dugo traje. Problem je veći jer nema ni hirurga ni anesteziolaga, ni bukvalno ni metaforički.
Od drveta ne vidimo šumu, samo tonemo, tonemo i tonemo. I nikakav BDP, ni magistrale, ni nacionalni stadion neće nam pomoći da se uspravimo. Mi smo zapušteno i nesrećno društvo. To je rezultat svih vlasti zajedno.
Probudi se, usnuli rode.
BONUS VIDEO: Uhapšen otac dečaka koji je pucao na vršnjake u školi na Vračaru
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare