Kao što postoje mitinzi i kontramitinzi, optužbe i kontraoptužbe, “Utisak nedelje” i “Hit tvit", sada u Beogradu postoje i komemoracija i kontrakomemoracija, piše Andrej Ivanji u nedeljniku "Vreme".
Njegov komentar iz ovog nedeljnika prenosimo u celosti.
Gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić nije se udostojio, ili usudio, da se prošeta oko 200 metara od svoje kancelerije do OŠ „Vladislav Ribnikar“ da tamo položi cvet ili venac, da upali sveću, da se upiše u Knjigu žalosti za osam ubijenih učenika i školskim čuvarem Draganom Vlahovićem, već je instalirao lažno mesto za komemoraciju pod svojim prozorom u Starom dvoru u kome je smeštana Skupština grada Beograda. Tu je on položio venac.
Kako je to napisao Filip Švarm: „Besramniji i mučniji gest od ovog Beograd teško da pamti”; to je, još jednom, pokazalo „dokle sežu režimska bezosjećajnost i prezir vlastitih građana”.
Beograđani se nisu odazvali lažnoj komemoraciji gradonačelnika. Jednostavno je ignorišu. Prepoznali su još jedan pokušaj naprednjačkih vlasti da dele građane na „nas“ i „njih“, da razedele čak i tugu. Ono ispred Ribnikara vlast je procenila kao nešto „antivučićevsko“, nekanalisano, potencijalno opasno. Predstavnici vlasti, sa izuzetkom ministarke zdravlja, tamo se nisu pojavili. Verovatno se nisu usudili.
U subotu u rano veče, drugog dana nacionalne žalosti proglašene iz neobjašnjivih razloga s dva dana zakašnjenja, plato ispred Skupštine grada zvrji prazan. Stoji tamo usamljeno desetak Šapićevih „belih“, komunalnih policajaca. Na pitanje dolazi li ko tu da zapali sveću, kažu „slabo“. Pa šta će oni onda tu? „Naređenje!“.
Na stepenicama onako „državnički“, uredno poređani venci, komada jedno sedam, ispred malo stilizovane srpske zastave. U sredini venac na kome piše „Grad Beograd“ koji je „Grad Beograd“ položio sebi na sopstvene stepenice. Sa strane tri gorionice za paljenje sveća, dovučene, biće, iz neke crkve. Sve deluje sterilno, inscenirano, veštački, lažno.
Kada je vaš reporter bio na licu mesta osim „belih“ zatekao je samo jednog tu zalutalog Rusa koji je tražio upaljač. Hteo je čovek da zapali sveću za pokoj duše ubijenoj deci.
Od Starog dvora kroz Pionirski park, Krunskom ulicom do Svetozara Markovića. Mali ulaz u OŠ „Vladislav Ribnikar“ koji koriste učenici nižih razreda. Tamo nailazimo na srpski Zid plača: belo cveće i sveće poređane u nežnom neredu, kako ih je ostavljao kako je ko dolazio. Dve devojčice uklanjaju dogorele sveće, pale one koje je vetar ugasio, uspravljaju cveće popadalo po trotoaru.
Na klupama, na kojima inače sede roditelji, bake i deke, koje Aleksandar Vučić stalno uzima u usta, dok čekaju da školsko zvono označi kraj nastave, sada sede neki ljudi pognute glave. Prolaznici zastanu i poklone se pred zidom na kome stoje poruke koje su deca pisala ubijenoj deci, plišane igračke. I mnogo, mnogo cveća. Gotovo je nemoguće obuzdati suze. A i zašto ih obuzdavati.
Opširnije pročitajte na sajtu nedeljnika Vreme.
BONUS VIDEO: Paljenje sveća ispred OŠ „Vladislav Ribnikar“
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare