Piše Ranko Pivljanin
Juče sam čuo dve rečenice – jedna je bila kategorička tvrdnja, druga pitanje – koje su mi prenoćile u glavi i sačekale me kao nerazrešive aporije i kao upečatljiva slika odeljenog društva. Jednu je izgovorila visokoobrazovana penzionerka i glasila je: Vučić je uradio za Srbiju više nego Milošević i Tito zajedno. Drugu je u obliku pitanja postavio pravnik i bivši policajac u penziji: možeš li mi reći barem jedno ime iz vladajućeg establišmenta da je pošten i da nešto vredi?
U vezi tvrdnje je bilo bespredmetno polemisati, jer je bila potkrepljena i argumentom da je smanjivanje penzija bilo neophodno, da je Vučić imao puno pravo da to uradi i da će uzeto vratiti, na pitanje nisam mogao naći odgovor sve da sam čitavu noć šetao sa svećom u ruci tražeći to jedno stvorenje vredno izdvajanja po kriterijumima čoveka koji ga je postavio. Mogao sam, eventualno, reći da sigurno negde po dubini sistema postoje vredni, sposobni i pošteni ljudi koji dobro rade svoj posao, ali to za njega ne bi bilo relevantan odgovor. On je tražio ime među „imenima“ koja su nam stalno pred očima.
Tako sam ostao nadnet nad provalijom koja je zjapila između to dvoje ljudi sličnog obrazovanja i socijalnog statusa čija su stanovišta i poimanje naše realnosti i uloge i vrednosti političkih aktera u njoj stajala kao nepomirljive krajnosti, dva iskopana rova udaljena kilometražom koja razdvaja Arktik i Antarktik. Odakle dolazi penzionerkina duboka ubeđenost u Vučićev epohalni doprinos državi, a odakle penzionerova ogromna sumnja spram poštenja i vrednosti bilo koga iz njegovog aparata vlasti? Čija je percepcija pogrešna? Kojim argumentima bi Vučićeva pristalica razvejala sumnjičavost oponenta a čime bi on njoj dokazao da je u teškoj zabludi i iluziji?
Ona oveštala konstatacija o „istini negde na sredini“ u startu je zasmrdela na mediokritetstvo, bila je ljigava i neubedljiva, na kraju i netačna. Ovde više sredine nema, sve je ili-ili, najbolje ili najgore, crno da crnje ne može biti ili svetlije od samoga Sunca, veličanstven uspeh ili totalna katastrofa, vrhunski patriotizam ili veleizdajništvo… Zato je, ne samo razmena argumentacije, već i sam razgovor između ovo dvoje ljudi nemoguć, jer je ono što bi trebalo biti praktičan i obrazložen politički stav, zamenjeno iracionalnim pristupom koji je, s jedne strane, uzdignut na nivo apsolutne i neupitne ljubavi, a s druge bezgranične mržnje i prezira. Politika, koja je po definiciji praktična i hladna delatnost pretvorena je u emociju i tu je stvar otišla dođavola.
Upravo u toj činjenici treba tražiti tajnu Vučićevog uspeha koji, sve vreme, igra na emociju – bilo da izaziva divljenje i ljubav ili mržnju i gađenje. U toj emotivnoj trakalici njemu u prilog ne idu samo oni koji ga obožavaju, posao mu čine i oni koji ga očima ne mogu videti. Njega obe kategorije inspirišu: prvi da mu pumpaju ego i pune uši vodom – njima uzvraća dodvoravanjem i slatkorečivošću, drugi mu podstiču bes i podjaruju ga – sa njima se svađa i preti kako će ih pobediti iako tu nikakvog tamičenja nema.
Zato je grafikon njegove politike preslikani kardiogram sa gornjim i donjim pikovima: igraju i velika ljubav i duboka mržnja, samo ne sme biti ravne linije – to je
nedopustivo, kraj, politička klinička smrt.
Tako on nastupa ne kao kao klasičan političar, već kao manipulator emocijama, nakupac i preprodavac duša koji zavidnom veštinom u sopstvene kočije upreže i ljubav i mržnju, pri čemu ga prva vuče a druga gura.
Osim toga, moglo bi se reći da na delu imamo nešto što bi se moglo nazvati „srpskim paradoksom“: onih koji misle da je Vučić mesija je manje, ali sasvim dovoljno da mu daju osećaj da to zaista jeste. Ovih, pak, koji smatraju da je teška štetočina je
više, ali nedovoljno da ga sa mesijanskih visina spuste na zemlju. Na prvu loptu, čovek bi rekao da je u pitanju prosta matematika izbornog procesa u kojoj je manjina disciplinovana da se u punom broju pojavi na biralištima, a „mrzilačka“ većina demotivisana da uradi to isto. Ima dosta od toga, ali to ni izbliza nije jedino rešenje ove jednačine sa više nepoznatih.
Kad budem saznao odgovor kako je to i zašto moguće prijaviću doktorsku tezu na političkim naukama ili, još bolje, na medicini – odsek psihijatrija sa obaveznim osvrtom na ono Jungovo o kolektivnom nesvesnom. Do tada ćete Vučića ili voleti ili mrzeti a njemu će biti svejedno – samo nek niste ravnodušni.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare