Piše Sara Radojković: Kako izgleda srpski san?

Kolumne 05. nov. 202009:04
Podeli:
Sara Radojković Foto: Dejana Batalović

Amerika, čije smo izbore pratili tako pomno, ima svoj san. Jugoslavija je imala svoj san. Za svakog čoveka lično, važno je da ima svoj san. I to ne bilo kakav san, već onaj koji će da ga hrani, onaj koji će da ga vuče napred i o kome će sanjati u detalje da bi jednog dana taj san postao java. Šta je život bez snova? Preživljavanje? Šta je zemlja bez sna? Nesrećan splet geopolitičkih okolnosti?

Pa kako onda izgleda srpski san? Sanjamo li, usuđujemo li se? Da, da znam, američki san je samo isprazna konstrukcija fabrikovana u Holivudu, san o tome da je to zemlja za sve i da ne postoji ono
što vredan čovek ne može postići radom u tom raju slobodnog tržišta bez obzira na boju kože, pol, seksualno opredeljenje ili veroispovesti. Da li je taj san blizu realnosti? Naravno da nije. Da li je taj
san ipak vredan? Naravno da jeste. Zbog tog sna gomile američkih vojnika slepo odlaze da ratuju u zemljama za koje do skora nisu čule i tako nekome od života naprave noćnu moru. Dakle, zbog
manipulacije nekakvim snom ljudi odlaze u smrt, ili ako drugačije obrnemo ovu stilsku figuru – zbog sna ljudi se bore za život. Nekakav bolji život i nekakvo bolje sutra. Uostalom baš to rade i
migranti koji su poslednjih dana bili jedna od tema u našim medijima.

Jugoslovenski san je bio stvarno dobar trip. Vredan sanjanja, a znamo ga svi, da ne ponavljam – svaka porodica na letovanje i zimovanje, osećaj da država brine, svi smo jednako imali ili nemali…
Zato nas pitam? Šta je naš san sada? Hoće li se neko konačno pozabaviti time pa makar i u predizbornoj kampanju? (Ovim putem patentiram srpski san kao idejnu platformu neke buduće
predizborne kampanje, za angažman posetite moj sajt ukoliko niste pripadnik ni jedne pozicione stranke a bogami i većine opozicionih. To već novac ne može da kupi.)

Razmišljajući o tome kako znam ljude čiji su roditelji svojim rukama gradili ciglu po ciglu kuće u kojoj žive na periferiji grada, i radnike koji su zbog svoje dece presipali benzin u šuškavcima te
često bili žrtve strašnih opekotina , ali koji su uprkos prokletim devedesetim ostvarili svoj san – deca im više nisu niža radnička klasa, deca su obrazovana i dobrim delom van Srbije, zapitala sam
se da li je to naš san. Stisni zube zbog deteta? Preživi devedesete – zbog deteta. Živi – zbog deteta? Ali to ne može biti san, zar ne? Zvuči kao nekakvo ropstvo zarad potomstva.

Zato hajde da sanjamo. Šta je srpski san? Šta je idejno srpski brend osim šljivovice i nekada ajvara? (Patentirali ga Slovenci.) Sanjam o zemlji u kojoj će najbolji u svom poslu biti na najboljim pozicijama, o zemlji gde su rad i poštenje zakon, sanjam o zemlji u kojoj se drastično promenio odnos prema ženama a stopa nasilja smanjila na nulu, jer u srpskom snu se zna – on da ih čuva i ona da ih čuva i oni da se čuvaju. Sanjam zajednicu, srpski san o ujedinjenju u kome nacionalizam i stranke ne stoje između ljudi. Sanjam zajednicu u kojoj ništa ne stoji između ljudi, sanjam srpski san u bojama solidarnosti uvek, ne samo kada smo u problemu. Sanjam solidarnost kao najjači srpski brend. Dakle ono čuveno gostoprimstvo da nadogradimo na čovečnost uvek i svuda i što je
najvažnije prema svakom. Sanjam čojstvo dakle, uvek više čojstvo nego junaštvo, junaštvo bih rebrendirala. Junaštvo može, samo kao doslednost i poštenje bez kompromisa, kao zaštita slabijih.

Sanjam srpski san u kojima smo mi – mi, samo mnogo bolji, onakvi kakvi znam da bismo mogli da budemo. Možda, jednog dana kada obrnemo ovu noćnu moru u nešto vredno sanjanja.

Komentari

Vaš komentar