Priče jednog običnog Stanimira: Za tri crvene na miting, pa nisam toliko zamlaćen

Nosimo mleko svako jutro u zadrugu, al kasne ni sa plaćanje i te premije, prodamo nekad nešto od stoke, svinju el ovcu, al ovo bude lepa para kad pogodim takav poso.

Radim ja u moju radnju jutros, kad ete ga Stojan Kesadžija. Zvali smo ga nekad Stojan Bačarac, jel njegovi pravili bačve, pa dobila cela familija taj nadimak. Al kad ono Vučić dođe na vlas, pa poče da deli zejtin i brašno pred izbori, a Stojan to raznosio po kuće, pa smo ga prozvali Stojan Kesadžija.

Pravo da ti kažem, men to uvek bilo gadno. Jel vidi, ja sam siroma za više a ne za kilo zejtin, brašno el pakovanje kavu. Ako ću glasam za nekog, ću glasam jel verujem da je to dobro i da valja, a da mi neki da nešto što vredi pet kila mleko, pa nisam baš tolko bedan.

Domaćinska je kuća moja, još od tog pradede Radomira, pa mi deda bio domaćin, pa otac, pa valjda i ja sad. Će mi dava kilo zejtin, mani me potkecuješ….

Al dobri smo sa Stojana uvek bili ne mogu da kažem. Čim uđe u radnju reko, aj će pijemo kavu, ću turim na ovo moje kuvalo, da ne majem Dukatinku, mora da je otišla u baštu. Sedomo mi da popijemo kavu I kaže mi Stojan, Stanimire, došo sam da te zovem u Beograd na Vučićev miting u subotu. Reko, nemam ti ja vremena Stojane za to, evo vidiš da sam u poso, a i stoka, kuća…

Ama Stanimire veli mi Stojan, polazimo u podne iz selo dolazi autobus, ima sendviči, sokovi el voda, tam će se promajemo kud skupštinu malko i idemo nazad, a plaća se po tri iljade, ti i Dukatinka znači šes. Čekaj bre Stojane reko mu, pa ti će ideš u Beograd i će ostaviš štalu, obor, njivu, baštu… A vrućina i sad ima mlogo poso, pa koji ti je bre moj da izvineš…

Ama Stanimire zamolio sam Živka prve smo komšije će mi namiri stoku uveče, a mora se ispune kvote, tera nas Miško Golja. Stojane, reko mu, ti si domaćin, ostavljaš svoju avliju, Živko će ti namiruje stoku i pazi na kuću a ti će na ovu vrućinu da ideš u Beograd da tapšeš Vučiću za tri crvene… Kakve bre kvote, pa ene u Beograd napunio Vučić ministarstva i ova, kako se kaže javna ta preduzeća sa njegovi, šta ćemo mu mi?

Niko neće, veli mi Stojan. Pa neću ni ja Stojane, nemo se ljutiš mi smo se uvek poštovali, al valjda taj dan kad bi porađuvao oko kuću, štalu i njivu, zaradeo bi više od te tri crvene. I niki te ne potkecuje. Znam ja, tamo nema de da odete ni po radi sebe, pa onda poganite ljudima dvorište el hodnici u zgrade. I kažete, kakvi su grozni Beograđani, gađaju nas sa kamenje, dok vršimo nuždu. A šta bi ti njima radio da ti dođu da ti se poseru po sred avlije, da izvineš…

Pusti ti Dukatinku i mene imamo si poso, a ti idi ako ti volja. Ma ne idem ja u Beograd ni kad bi trebo, ne volim onu ludnicu. Dukatinka voli Miroslava Ilića i onog nemog ga potrevim, dabome Bajagu, al ja reko de da uznem karte, ne umem da ih kupim na ono sokoćalo, a kad odeš na koncert ono rasprodato. I sad ne vodim ženu na koncerti, ženu što provela život smene I rodila mi jedino dete, a ću idem u Beograd da tapšem Vučiću, ajde bre Stojane mani me zamlaćuješ.

Ne mogu da kažem, Stojan ljudski ode, kaže nemo mi Stanimire nešto zameriš, ma reko jok bre Stojane, nego mi te žao što si zamlaćen…

Al posle kad ode, a meni ništa ne ide od ruke, ostavi poso, pa odo malo da legnem i mislim se ej bre de smo došli. Za tri crvene ću se majem ceo dan po Beograd. Ne daj bože da mi to čuju Luka el snaja Milica. Oni bre rade u ozbiljne firme, pa otidu zajedno na pauzu da ručaju, a taj ručak mora da je mlogo skuplji od te tri crvene. I sad ja treba kažem na mojega Luku da idem da dangubim ceo dan u Beograd za tri crvene. Pa tačno me ne bi zvao na ono sokoćalo mesec dana. I onako stalno oće da šalje pare, a ja mu ne dam, vičem imamo sine, čuvaj tamo za vas, pa se raspravljamo.

Treba ja sad svome jedinom sinu da objašnjavam da me neki ovde ucenjuje da za jedan njegov doručak u Njujork odem da se ceo dan mlatim po Beograd. Će mi neko dava sendvič I sok, ko da Dukatinka i ja nemamo da jedemo leba i sleba i toj sve naši domaći proizvodi. Da jedem ceo dan podrigušu I da nemam de da idem po radi sebe…

E Srbijo moja dokle si došla, da se bojim da mi toj ne čuje sin… Dal je moj pradeda Radomir džabe išo preko Albaniju, jebemliga bre zemljače da izvineš, nisam pametan… Al ajde priznaj ne umeš ni ti da mi to kažeš, a ni oni učeni tam kod tebe u Beograd…