Piše Bratislav Marković: Priče jednog običnog Stanimira

Piše: Bratislav Marković

Dal smo takvi, ponekad pokvareni, a ponekad da izvineš glupi, o tome i pametniji od tebe I mene mogu da pričaju tri dana. A imaju i vremena, ti pametni tvoji tamo u Beograd, nemaju krave, el ovce, a to zemljače mora da se namiri. Nego aj pusti sad to.

Kao jedino muško dete mog oca Radomira, ostavili me na imanje. Obe sestre završile velike škole, jedna je tamo kod tebe u Beograd, a ova mlađa u Novi sad. Dođu kad stignu, a zovu me svaki dan, al ja ne nosim mobilni, ne mogu da ga pazim u radnju il na njivu.

Od oca sam naučio kovački zanat, pa porađujem po malo, sad sve manje, al stalno se nekom iskužlja el motika el grabulja, il plug na traktor. I etoi, viču na kapiju Stanimire…Šta ću, moji su to, komšije, drugari, mora pomogneš…

Mladog me oženiše, tamo sredinom osamdesetih.

Doveli mi Dukatinku, a ona stvarno bila lepa ki dukat. I ne mogu da kažem proživeli smo život lepo i ako nam bog da nadam se još će da poteramo. Mučili smo se da dobijemo dete.

Za mog veka zemljače, seljak nikad nije mogo da se domogne do pravog doktora. Išli od jednog do drugog, vodili Dukatinku njena I moja majka kod neke babe što kuva neke trave, ama mislim se kakve trave, toj mora da se navali na onu rabotu…

I ono devedes prve kad zaratismo sa Hrvatima dobismo sina Luku, ja bio u Slavoniju mobilisan, al stiže mi aber da sam dobio sina. Nismo ti mi baš u tom ratu svi bili junaci, svakakav šljam se tamo skupio… Slušao sam jednu pesmu na ono sokoćalo što mi kupio Luka, od onog Balaševića, ispuzali grabljivci I snalažljivci e baš tako… Mlogo bio pametan taj Balašević I sve je reko kroz te njegove pesme, al kad bi Srbenda umela da sluša, jok bandoglavo to…

Voleli smo Titu svi, nemo da se lažemo.

Ono jes preteraše ga u školu, Tito ovo, Tito ono, jes on se baš u sve razumeo, trt Milojka…imali smo pionirsku instruktorku, al ona bila starija od nas, bila prsata, ona nam priča o Tita, a nas baš briga mi sve u nju gledamo…deca. Išo sam i na radnu akciju tamo u Čakovec u Hrvatsku. Pevamo.

Druže Tito samo piši radićemo i po kiši, ako piše i Jovanka radićemo bez prestanka…a meni smešno, kako če piše, kad već umreo, a sa Jovanku se rasturio.

Išo sam u armiju u Novo mesto u Sloveniju, vidim ja lepo mesto i sve, al Slovenci vidiš da su drugačiji, nije to naš narod. Mi se kao kunemo u Tita, a kako dobiješ slobodno vreme, svi se druže po grupama Hrvati, Albanci, mi ih zvali drugačije, al ti piši Alabanci, sad je to ono politički fer kako li se kaže…I mislim ja još tad, neće ovo da iziđe na dobro…

Posle dođo iz armije, nisu bile loše godine, pa poče da vlada Slobodan. Mlogo sam ga voleo, nekako mi bio simpatičan, pričao bre da ga ceo svet razume. I zaplakah se onomad kad izađe pred onaj jadan narod na Kosovo i viče niko ne sme da vas bije…e reko jednom čovek…Al posle kad me mobilisaše ama vidim ja da se ne zna ni koj pije ni koj plaća…nisam ja tad vido da mu se oči nekako čudno sijaju, ko da je vrdno iz pamet, to sam tek posle gledo na ono sokoćalo, što mi uzo Luka da se razgovaramo…

Vrati se ja posle iz Slavonije, sav srećan, dobili smo našega Luku…A ja đa poljoprivreda, đa kovačnica, muka bila za pare, nafta bila četiri marke. Al mlad sam bio i nekako sve to išlo…

Skinuše posle Slobu, beše mi ga žao, mlogo sam omrzo Đinđića što ga izručio i to na Vidovdan. Al kad ga ubiše, bilo mi ga žao, pokušao je taj Đinđić nešto, tek kad ga ubiše ja sam ga zavoleo…tako ti je to kod nas tek kad te ubiju počnu da te vole. Jel ako si živ onda si izdajnik, a ako si mrtav, onda su te ubili izdajnici, pa si heroj…Ove žute nisam voleo, sve bili neki pederljivi da izvineš.

Mlogo sam podržavo Vučića, vredan, lep, sve kad priča na televizor, kao da se razgovaramo pred prodavnicu dok pijemo pivo. Opet reko, ovaj Vučić, jednom čovek.

Al Luka mi završio ono da radi na kompijuter i ne mož da dobije poso…Kaže mi, tata traže mi da se učlanim u njinu partiju, a tamo Miško golja glavni, bio najgori đak u školu izbacili ga, a posle krao pa išo u zatvor. Onda Luku zvao neki kolega sa fakulteta da radi u Njujork…

I ode mi Luka…Tad mi je na aerodrom u Beograd puklo pred očima. Jednoga sina imam i za njega nema poso ovde nego mora da ide čak u Ameriku… A ovde Miško golja zapošljava, sve od zlog oca i od gore majke…Kad uđem u opštinu nešto da završim, one devojke obučene ko da sam da izvineš došo u kupleraj….a najbolji mora idu u tuđinu. Pa ne valja ti poso Vučiću….

I tek ću da ti pričam, jel pre sam gledo samo ovaj prvi program i pink, a Luka mi uzo to sokoćalo, lap top da se razgovaramo pa se gledamo...

Al uveče kad završim poso ja nađem na onaj internet taj N1 pa idem na onaj fejsbuk, otvorio sam, samo ćuti da ne čuje Dukatinka, ona misli da ja tamo razgovaram sa žene, jes zemljače, samo mene čekaju, nego slušam šta pričaju neki pametni ljudi što ne mož da ih čuješ na prvi program, el na pink....