Ego "sahranio" jednu karijeru: Ronaldov odlazak je teško bilo zamisliti drugačije

Kristijano Ronaldo je gotovo čitavu karijeru pokušavao da dokaže suprotno. Menjao je način igre, telo doveo gotovo do savršenstva, trenirao više od drugih i pomerao granice koje su delovale nedostižno.

Koliko puta smo čitali da ima telo 10 godina mlađe, da ima manji procenat masti nego što je iko mislio da je moguće. Slušali Patrisa Evru kako objašnjava da je "blejanje" kod Ronalda podrazumevalo teretanu i ručak koji uključuje piletinu sa pirinčem...

Ali postoji nešto što ne može da se izmeri brojem golova, procentom masti ili satima provedenim u teretani. Trenutak kada veliki šampion mora da prihvati da više nije centar sveta.

Ronaldo je sada napustio reprezentaciju Portugala posle novih nesuglasica oko svog statusa u ekipi. Posle razgovora sa predsednikom Fudbalskog saveza Portugala napustio je kamp reprezentacije, uz poruku da će svoje razloge objasniti kada za to dođe vreme.

Do svega je došlo nakon utakmice protiv Norveške, koju je Portugal dobio sa 2:1. Ronaldo je ostao na klupi, a selektor Žorže Žezus potom je jasno stavio do znanja da status najveće zvezde ne garantuje mesto u timu.

Možda je upravo tu suština čitave priče.

Ronaldo je mogao da ode mnogo ranije.

Mogao je da se povuče posle Mundijala 2022. godine, kao čovek koji je promenio istoriju portugalskog fudbala. Kao kapiten generacije koja je 2016. osvojila Evropsko prvenstvo i Portugalu donela prvi veliki međunarodni trofej. Upravo to je rekao u prvom intervjuu koji je završio na naslovnim stranama portugalskih novina - "Želim da donesem Portugalu prvi međunarodni trofej". Uspeo je u tome, ali je onda pokušao da uradi ono što je Lionelu Mesiju, njegovom najvećem takmacu, pošlo za rukom. Ili nogom.

Argentinac je osvojio Mundijal i tako postao božanstvo u Argentini, a svet je prihvatio da je on GOAT fudbala nakon 15 godina borbe sa Ronaldom za to zvanje. Iako je Ronaldo verovatno ubedljivo najbolji drugi fudbaler sveta, njemu to nikada nije bilo dovoljno. I ne bi došao dotle da se zadovoljavao time. Ipak, sada njegov ego pokazuje one loše strane i tera ga da "ispadne iz šina".

Mogao je da ode dok je još gotovo svaki razgovor o njemu počinjao golovima, rekordima, trofejima i neverovatnom trajanju.

Ali Ronaldo nikada nije bio čovek koji je umeo lako da prihvati kraj. Prkosi na neverovatan način i vrlo je moguće da će u ovoj sezoni stići do 1.000 gola u karijeri (nedostaje mu 21 ili 27 u zavisnosti od izvora).

Upravo ta osobina napravila je od njega ono što jeste. Čoveka koji je odbijao da prihvati granice, koji je od ogromnog talenta napravio jednu od najvećih karijera koje je fudbal video i koji je opsesivnim radom produžio svoj sportski vek mnogo duže nego što je delovalo moguće.

Ista osobina, međutim, može da postane problem kada se okolnosti promene.

Jer telo stari. Brzina nestaje. Eksplozivnost opada. Uloga u ekipi postaje drugačija.

Ambicija ne mora da prati isti put.

Ronaldo je kroz karijeru nebrojeno puta pokazao koliko mu znači Portugal. Igrao je povređen, slavio uspehe reprezentacije sa emocijom koju nije skrivao i postao njen najbolji strelac u istoriji.

Ali je istovremeno gotovo uvek želeo da bude glavni junak priče.

Nije bilo dovoljno da Portugal pobedi. Ronaldo je želeo da bude važan deo te pobede.

Nije bilo dovoljno da ekipa funkcioniše. Želeo je svoje mesto u centru te ekipe.

Dok je bio najbolji igrač Portugala, tu nije postojao nikakav problem. Problem nastaje kada fudbal kaže da više nisi nezamenljiv, a ti na takvu poruku nisi spreman.

Zato je završetak njegove reprezentativne priče, ukoliko se zaista ispostavi da je ovo kraj, teško bilo zamisliti kao potpuno miran.

Ronaldo je reprezentaciju napustio usred okupljanja, nakon što je ostao neiskorišćena rezerva protiv Norveške. Portugalski savez sada ima situaciju koju sigurno nije želeo sa najvećim strelcem u svojoj istoriji, dok sam fudbaler najavljuje da će tek ispričati svoju stranu priče.

A gotovo istovremeno, nekoliko hiljada kilometara dalje, događa se potpuno drugačiji oproštaj.

Edin Džeko je u petak završio reprezentativnu karijeru.

Bosna i Hercegovina protiv Švedske neće igrati samo utakmicu Lige nacija. Biće to oproštaj od čoveka koji je gotovo dve decenije nosio reprezentaciju svoje zemlje.

Džeko u poslednju utakmicu ulazi sa 151 nastupom i 73 gola, kao rekorder Bosne i Hercegovine u obe kategorije. Sa reprezentacijom je izborio dva plasmana na Svetsko prvenstvo, a još početkom septembra objavio je da će duel sa Švedskom biti njegov poslednji.

I zato se u Bosni i Hercegovini sprema slavlje.

Selektor Sergej Barbarez govorio je o euforiji koja prati Džekov oproštaj, a utakmica je pretvorena u priliku da navijači poslednji put pozdrave kapitena koji je sam odredio trenutak odlaska.

Upravo tu je ogromna razlika između dve priče.

Džeko odlazi jer smatra da je vreme.

Ronaldo odlazi usred sukoba oko toga kakvo bi njegovo mesto još trebalo da bude.

Jedan je sebi omogućio da kraj napiše unapred. Drugi je dozvolio da okolnosti počnu da ga pišu umesto njega.

To ne briše ništa što je Ronaldo napravio.

Ne briše stotine golova, Lige šampiona, Zlatne lopte, Evropsko prvenstvo sa Portugalom, rekorde i činjenicu da je više od dve decenije bio jedna od centralnih figura svetskog fudbala.

Ali kraj velikih karijera često govori nešto što statistika ne može.

Najveći problem vrhunskih sportista ponekad nije da postanu najbolji.

Mnogo je teže prihvatiti trenutak kada više nisu najbolji u svojoj ekipi.

Ronaldo je čitav život proveo boreći se protiv svih koji su mu govorili da nešto ne može.

Možda je zbog toga bilo nerealno očekivati da će jednog dana mirno poslušati fudbal kada mu kaže isto.

Džeko je izabrao trenutak u kojem će mu stadion reći „hvala“.

Ronaldo je, za sada, otišao uz pitanje šta se zapravo dogodilo.

A za čoveka koji je toliko pažljivo gradio svaki detalj svog nasleđa, teško je zamisliti veću ironiju.