Priče jednog običnog Stanimira: Svi loši, samo mi valjamo - toj zemljače ne može da bude

Sve prođe, pa esam ti reko kako smo se kleli u Titu, plakali ljudi taj dan kad umreo, matori ljudi pa viču, nisam verovo da on mož dumre. Čekaj zemljače, dal su im svrake popile mozak, pa koj god se rodio mora I da umre, kralj, el prosjak, Tito, el Stanimir, sve jedno, tako kaže biologija, učila me profesorka Ljilja u srednju školu. Mlogo dobra žena, ene ju još živa i zdrava.

Toj su ti te naše, kako kažu ovi tvoji u Beograd školovani, zablude. A ja toj zovem budalaštine. Zamlaćeni ljudi. Nego toj sad oću da ti pričam, neka ga Luka tam u Ameriku i snaja Milica mlogo sam je zavoleo, iz dobru kuću, tam sa Dorćol. I unuci svačiji nek su živi I zdravi pa i ovi moji. Nek je njima tam dobro, a ja ću se sa Dukatinku snađem ovde.

Nego da ti kažem kako ti ja to vidim.

Taj dvaesti vek ti je bio vek propasti Srbije, za moj račun tako mu dođe. Prvo, vidi da ti kažem, koj smo bre pa mi da ubivamo princa u Sarajevo. Kažu da je toj Apis organizovo, tuj decu tam po Bosnu. Šta zna dete od sedamnaes godine? Daš mu pištolj i bombu i ete ti belaj.

Al belaj u kome Srbi izgubiše polovinu muškog stanovništva.

Kažu, taj rat bio neizbežan. Ne znam zemljače al što mala Srbija morala da se podeva sa carstvo od Franju Josifa, što to nisu rešavale te svetske kabadahije, nego će poture nas male, jadne, nikakve… Lako je sa tuđom onom stvari gloginje da mlatiš, da izvineš. A mi će ratujemo sa carevinu, opet da izvineš ne ide se bez onu stvar u svatovi. Pusti toj što pričaju, kao mi smo junaci. A šta smo drugo mogli da budemo, kad ti dođe Švaba pred kuću pa oče da ti ubije decu I ženu, mora se braniš. Postradamo mlogo.

Moj pradeda Radomir , po njega je moj otac dobio ime, prešo Albaniju i vratio se kući, pa svašta pričo. Samo ja toj ne pamtim on umreo kad sam ja imao četiri godine, šeset devete. Dobio spomenicu I sve, al istikalo mi se negde toj ordenje, mlogo mi krivo, nemam ga.

Pa mi pričao moj deda i otac njegove priče. Za moj račun zemljače, mi smo ispali mlogo zamlaćeni. Jer su se carevi igrali rata, kako kaže taj Balašević, al koji moj mi tu tražimo? Na kraju nas oslobodili saveznici, ne kažem da se nismo junački branili I četrnaeste I posle kad probimo solunski front, al sila boga ne moli, ne bi toj tako moglo da saveznici nisu došli, mi sami ne bi oslobodili Srbiju. Al čini mi se, kolko god da smo bili glupi kad Princip ubi ovoga princa u Sarajevo, još smo bili gluplji posle rata.

Oće Aleksandar da ima veliko kraljevstvo. Ne kažem, svaki kralj voli da ima veliko kraljevstvo, al dal to tako može, dal je kralj sposoban da vlada nad tolko kraljevstvo? Pa Hrvati I Slovenci ratovali protiv nas, pa kad izgubili, a oni preripili, kao preko komšiski plot, da budu pobednici. A mi zamlaćeni, raširili ruke, ajte braćo snama. Nemo me pogrešno razumeš zemljače, nemam ja ništa protiv Hrvata el Slovenaca, svuda ima loši el dobri ljudi. A njihov seljak mučenik ko I ja, al da smo braća, nismo. Kao da smo posle tog Velikog rata mi gledali tuđe interese, a oni svoje. I da ti kažem, sve su oni znali, imali su svoju računicu, mi nismo.

I ne zameram ja njima, ja zameram nama. Aj da budemo dobre komšije, da sarađujemo, toj sve razumem. Al da smo braća, ma ajde bre, nemo me potkecuje niki… Toj mogla da mi priča ona pionirska instruktorka dok sam bio malecak I dok sam ju gledao u prsa, al sad, nema šanse da me ubediš. Ona me mogla ubedi ušta oćeš kad sam se zablentavio u nju.

A onda kao da nam je bilo malo tog stradanja, u Srbiju se mlogo dobro primio komunizam. Pričali, kao svi će budemo jednaki. Ne znam zemljače, tad ja nisam bio rođen, to nije bilo za mog života, al kako je neki čiča mojih godina mogo da poveruje da će kralj i siroma da budu isti? To nit je bilo, nit će bude od kad je sveta I veka. I onda počeše da se odriču I od kralja I od naše slavne vojskovođe. Kralju doakaše u Marselj ovi što i je on prigrlio kao svoje.

Šta da mu radim kad bio zamlata.

A komunisti sve jači I jači. Hitler počeo da osvaja ceo svet. I opet mi našli da pišamo uz vetar da izvineš… Ne znam zemljače, nemo da mi zameriš, al čitao sam neke knjige, nas podbunili Rusi i Britanci izgleda, da odlože napad na Ruse. Pa ga mi sve najebamo. Opet nas poturili, a posle vičemo Rusi su naša braća. Jesu, onda kad im trebamo, al kad oni nama trebaju nigde I nema.

Alo zemljače, pa samo u Srbiju Nemci propisali sto naši za jednoga Nemca. Nije toj bilo u Hrvatsku, el u Sloveniju. Zato što smo se samo mi našli pametni da se tepamo sa Nemci. Pa nisu decu iz školu izvodili da streljaju u Split, el u Novo mesto, nego u Kragujevac I Kraljevo, lebac im njin…..

I opet čekasmo Crvenu armiju da ni oslobodi, kakav Tito, on se krio tam po Bosnu…A koga Rusi oslobađaju, obrao je bostan, al to ću ti pričam sledeći put….